Обраћање шефице Канцеалрије за сарадњу са НВО Данке Латковић на завршној конференцији пројекта Европског покрета у ЦГ „Родне разлике у личним приходима и примањима“

Завршна конференција пројекта Европског покрета у Црној Гори: „Родне разлике у личним приходима и примањима“

Подгорица, 22. јул 2011. године


Уводно обраћање Данке Латковић, шефице Канцеалрије за сарадњу са невладиним организацијама у Генералном секретаријату Владе Црне Горе

Поштовани господине Маурер,
Господине радуловићу,
Уважене колегинице и колеге,
Даме и господо,
Посленици медија,

Доношењем закона о родној равноправности, Црна Гора је направила значајан искорак у свом демократском развоју и створила формално–правне услове за унапрјеђење родне равноправности, прије свега положаја жена.

А демократски капацитет друштва може се мјерити и кроз призму родне равноправности, а посебно, везано за актуелну тему, кроз евидентирање баријера за економско оснаживање жена и проналажење метода и мјера за њихово уклањање.

У том смислу је јако важно да све врсте аката јавних политика од закона и подзаконских аката, преко стратешких и планских докумената, до појединачних аката имају адекватно третирану компоненту родне равноправности, односно да у складу са чланом 3 Закона о родној равноправности, сви ови акти у процесу доношења буду тестирани са становишта утицаја појединих рјешења на положај жена и мушкараца.

То је примарно обавеза органа државне управе као обрађивача и предлагача поменутих аката, да у складу са уставним начелима и законом о родној равнправности ово реализују у пракси, али исто тако и свих нас као гађана и грађанки да утичемо и указујемо на случајеве кршења принципа родне равноправности, те да предлажемо различите мјере за унапрјеђење положаја жена јер се родна равноправност доминантно огледа у равноправној или неравноправној позицији жене. Позицији у породици, на тржишту рада,радном окружењу- друштву уопште. У овом смислу улога невладиних организација је незамјенљива.

И овај пројекат представља допринос европског покрета као дијела цивилног сектора сагледавању и рјешавању овог друственог проблема, којим, понављам морамо сви да се бавимо , јер не би смјели половину популације стављати на маргину. А још када се узме у обзир чињеница да су жене образованије од мушкараца, да већи број жена уписује факултете и чешће их завршавају , онда се заиста намеће сам од себе закључак да узрок нижих зарада жена лежи у њиховој дискриминацији само са становишта пола, која је индивидуална и институционална.

Узроци економске неједнакости жена су дубоко укоријењени у родној сегрегацији у радном процесу, али и неадекватној позицији у приватној сфери, односно у недостатку еволуције улоге жене у породици у односу на њену промијењену позицију на тржишту рада и економским токовима.

Почаствована сам позивом и приликом да будем уводничарка на овом скупу, јер се са више или мање ангажмана, питањем равноправности жена, односно равнправности полова бавим од 1999. године, када сам као представница владе до 2003. године, била чланица Гендер Таск Форце, радне групе за једнакост полова Пакта стабилности за Југоисточну Европу.

Ово помињем, зато што је кроз пројекат ове радне групе и подршку пакта стабилности основана канцеларија за равноправност полова у Генералном секретаријату Владе Црне Горе 2003., која је у међувремену прерасла у одјељење Министарства за заштиту људских и мањинских права. Та канцеалрија је заслужна што смо добили јако добру нормативу у овој области, и закон и план за постизање родне равноправности, што смо добили и прве на истраживањима засноване податке као основу за предузимање мјера.

Предрсуде и традиционални патруијархални ставови према жени и данас су врло често разлог њеног неравноправног третмана у породици, а ево и према резултатима не само овог истраживања о разликама у зарадама, него и другим, у многим областима живота и рада.

Најгоре је то што су облици неравноправности некако невидљиви и не препознају на прави начин, невидљиви су и за жене. а оне су рекла бих и навикле, односно живе „то“ као „нормалност“. Па када се нека жена и осмјели да укаже на неравноправан третман и саме жене је гледају као ванземаљца.

Тако дискриминација, ушушкана у традиционалне подјеле родних улога, остаје у зони толерисане дискриминације која онемогућава пуни напредак жена, а тиме и просперитет друштва.

Када говоримо о разликама у примањима, онда свакако не смијемо заборавити онај кућни-нетржишни, неплаћени рад који доминантно обављају жене, а на којима функционише породица. Дешава се да тај невиђени посао у кући жена дијели са супругом или другим члановима породице, али је то ријетко. Просто се те обавезе сматрају њеном природном обавезом, иако осим дојења, заиста нема нити једног другог посла у кући, у коме је незамјенљива.

Било би корисно и занимљиво израчунати трзисну вриједност тог невиђеног и неплаћеног, природно само женског посла у кући, али можда се неко прихвати и тог сегмента као предмета истраживања.

У извјештају УНИЦЕФ-а из 1999. године о женама у транзицији, стоји да земље региона имају неочекивану шансу да изграде родну равноправност на путу ка новом миленијуму а да мјере за искорјењивање родне дискриминације морају да укључе имплементацију конвенције о дјечијим правима и конвенције о елиминисању свих облика дискриминације над женама.

Карол Белами, извршна директорка УНИЦЕФ-а која је потписала уводно слово овог извјештаја, нагласила је да хуманије друштво, виши животни стандарди, веће економске слободе и истинска демократија у транзиционим земљама, може да се постигне кроз пуно учешће жена у тим свим порцесима.

Сви морамо дати допринос успостављању нужног родног баланса-равнотеже у друштву са аспекта родне равнправности.

Хвала на пажњи.