Интервју предсједника Владе РЦГ Мила Дјукановић за Побједу

Подгорица, 12. јула - Предсједник Владе Републике Црне Горе, Мило Ђукановић, поводом 13. јула, Дана државности, дао је интервју специјално за Побједу. Са господином Ђукановићем разговарали смо о најактуелнијим друштвеним, економским и политичким питањима у Црној Гори, односима са Србијом и међународном заједницом.

* Господине предсједниче, шта је Црна Гора добила, а шта изгубила од формирања државне заједнице?

- Оцјењујем позитивним то што је након формирања државне заједнице успостављена политичка стабилност у односима Црне Горе и Србије. Прије усвајања Београдског споразума, имали смо неколико година изразито заоштрених српско-црногорских односа, све до посљедњег дана трајања Милошевићевог режима. Тензије нијесу сасвим спласнуле ни након доласка ДОС-а на власт у Србији, због разлика које су се испољиле по питању државног статуса Црне Горе и будућег уређења српско-црногорских односа.
Обнова политичког дијалога и сарадње почиње тек потписивањем Београдског споразума што омогућава да се и поводом питања државног статуса ојача политичка стабилност Црне Горе. А то смо, подсјетићу, потенцирали као најважнију претпоставку успјеха владине политике. Дакле, очували смо интерну политичку стабилност, учврстили везе са државама на простору екс-Југославије и укупно у региону западног Балкана, и унаприједили односе са Србијом.
Када говоримо о губицима које Црна Гора подноси након прихватања прелазног уставног аранжмана, онда на првом мјесту морам поменути вријеме.
Моје мишљење је да би и Црна Гора и Србија као независне државе, сигурно већ формално ушле у процес стабилизације и придруживања са Европском унијом, и да би данас биле чланице Партнерства за мир у оквиру НАТО алијансе. Показало се, наиме, да је инсистирање на садашњем веома атипичном уставном аранжману, постало препрека бржем остваривању ових циљева. Због одсуства пуне сарадње Србије са Хашким трибуналом, не само Србија, него и Црна Гора је пропустила прилику да на истамбулском самиту постане саставни дио Партнерства за мир. Из истог разлога Европска комисија је оцијенила да нијесу створене претпоставке за наставак рада на студији физибилности и за почетак процеса стабилизације и придруживања државне заједнице са Европском унијом. Од 1990. године наовамо из познатих разлога изгубили смо много времена које се могло паметније искористити за успјешно вођење транзиционе политике. И земље које су некад биле далеко иза нас, сада су увелико испред - неке су постале чланице ЕУ, неке ће то убрзо постати. Због тога је посебно неприхватљиво да беспотребно изгубимо макар један дан у наредном периоду.

* Европска унија упорно инсистира да Црна Гора и Србија у потпуности хармонизују економске односе. Да ли је то могуће примјенити за два потпуно различита економска система?

- Могуће је, али по цијену која би била веома скупа за економије, како Црне Горе, тако и Србије. Сигуран сам да ту цијену не треба плаћати. Потребно је да кроз стручни, аргументовани дијалог сагласно дођемо до рационалних рјешења и да их предложимо нашем трећем партнеру у овом аражману - Европској унији.
Насилно убрзана хармонизација врло различитих економских система Црне Горе и Србије увела би у озбиљне економске губитке обје државе. Јасно је да би и Црна Гора и Србија и да су независне, у процесу стабилизације и придруживања хармонизовале своје системе са системом Европске уније као што су то урадиле све државе на путу до чланства у ЕУ. Али, тај посао подразумијева дужи временски период прилагођавања и издашне фондове материјалне и кадровске подршке том процесу, како не би дошло до озбиљних економских и социјалних ломова у друштву. Насупрот томе, од нас се тражи да двије веома различите економије хармонизујемо у кратком временском периоду не марећи за посљедице. То није добро за Србију и Црну Гору и сматрам да би наше демократске владе и компететне институције и појединци требали без оклијевања креирати рјешења која ће пажљиво заштитити наше виталне економске и државне интересе, а истовремено очувати партнерство са Европском унијом.

* До када ће по Вашем мишљењу постојати оваква државна заједница и које године ћемо 13. јул славити у независној држави Црној Гори?

- Волио бих да ускоро дођемо до усаглашене оцјене постојећег стања у нашим односима и да заједнички успоставимо рационалнији и квалитетнији однос између Црне Горе и Србије. Првенствено због бржег досезања наших европских циљева које дијелимо. Увјерен сам да Србија треба да буде независна држава и да би као таква била важан фактор регионалне стабилности и ослонац међународне политике на Западном Балкану. Иако ми не припада да иницирам такве предлоге, вјерујем да би и за Србију било благотворно да се ослободи вјековне преокупације бављења другима у свом окружењу и да се посвети себи. Чини ми се да та свијест зријева и у Србији и да је само питање мјесеца или године када ће неко од лидера савремене Србије смоћи снаге да то саопшти и покрене политичке процесе у том правцу. Истовремено, тиме би прекинули ово нерационално трошење времена и дошли до рјешења које ће на оптималан начин ријешити наше међусобне односе.
Уколико до тога не дође, ми ћемо 13. јула 2006. године сигурно славити у независној држави Црној Гори.

* Познато је да свака влада која спроводи реформе губи на популарности јер су реформе болне а стандард већег броја становништва низак. Када ће грађани Црне Горе осјетити конкретне позитивне ефекте реформских потеза Ваше Владе?

- У праву сте. Влада која води реформску политику не може рачунати на задржавање рејтинга са којим је почела посао. И то је искуство без изузетка у свакој земљи у транзицији. То је и логично. Опредјелјенје за реформе, а подсјетимо, ми смо са тим програмом добили подршку грађана на изборима 2002. године, јасно означава неопходност дубоких захвата по самим коријенима дотадашњег система. А такво засијецање је болно и тренутно или краткорочно угрожава многе стечене навике, или освојене интересе. Дакле, очекивани су отпори свих који нијесу спремни да жртвују неке привиде користи израсле на идеологији коју је вријеме одбацило у замјену за тржишно и демократско друштво које свима отвара једнаке шансе. Често се људи плаше управо тих шанси које се указују, јер су предуго навикли да неко у њихово име - у нашем случају држава - брине о свему. О школовању, лијечењу, запошљавању, о плати чак и кад је запосљење само формално и непродуктивно... У питању је, заправо, неповјерење у себе. И то је кључна тачка реформи.
Реформски посао неко мора да обави. Лијепо би било да смо се тиме бавили деведесетих година прошлог вијека, као што су то радиле државе које су сада ушле у Европску унију. Умјесто тога ми смо још једном, типично балкански, протраћили вријеме у санкцијама, блокадама, ратовима, збрињавању избјеглица... Десет-дванаест година касније, реформе су много компликованије зато што је захвате у систему о којима сам говорио нужно извести у додатно осиромашеном друштву, уз очекиване посљедице које реформска политика производи на економском и социјалном плану. Међутим, овакав избор владине политике нема алтернативу. Могло би се неком учинити да одлагање реформи представља алтернативу, да би тај привид само продужио агонију и учинио реформе још тегобнијим у некој каснијој фази.
Мислим да смо за ових годину и по дана нове владе доста урадили на плану реформи. Дакле, задовољан сам реализацијом постављених циљева. Црна Гора је већ добила нову правно политичку и економску инфраструктуру, добре темеље за њену блиско будућу европску архитектуру. Усвајањем преко 80 закона, као и оним што је настало као производ законодавне активности, новим институцијама, оснаженим кадровским ресурсима Црне Горе, створили смо предуслове да Црна Гора може да функционише као здрава тржишна економија и друштво стабилне грађанске демократије. Свјестан сам да се то још увијек не осјећа довољно у широј јавности. Зато је, поновићу, недостатак времена главни проблем ове владе. Разумијем нестрпљење осиромашених и ратовима фрустрираних људи, жељних да се боља будућност коју најављујемо догоди одмах. Ипак, разум упозорава да се такве промјене не могу извршити на брзину, а оптимизам ми улива увјерење да нијесмо на почетку тог транзиционог тунела, већ да се јасно назире свијетло на његовом крају и да су људи у Црној Гори већ у прилици да уоче сасвим извјесна побољшања, која обећавају нови квалитет живота.

* У коалицији ДПС-а и СДП-а око неких битних питања све чешће има опречних мишљења и дисонатних тонова (закони о полицији и агенцији за националну безбједност, приватизација КАП-а итд). Да ли је ријеч о кризи односа унутар владајуће коалиције у Црној Гори?

- У нашим политикама постоје одређене разлике што је и природно. Увјерен сам да оне нијесу таквих размјера да би угрозиле стабилност власти у реализацији стратешких циљева државне политике. Сигуран сам да су ДПС и СДП партије у потпуности свјесне терета одговорности које смо преузели побједом на изборима 2002. године. А обећали смо да ћемо обновити црногорску државност и направити одлучне кораке на придруживању Црне Горе породици развијених европских народа и држава. На оба посла истовремено и одговорно радимо, иако неком незахвална политика реформи може изгледати несагласна са потребом очувања и снажења повјерења грађана у власт, што је нужно за позитиван исход на референдуму. Међутим, вјерујемо да ћемо савладати почетне транзиционе тешкоће, стабилизовати повјерење грађана, учврстити оптимизам у капацитете црногорске државе што ће довести до тога да, уколико питање државног статуса не ријешимо другачије и раније, након истека од три године грађани то повјерење манифестују референдумском подршком обнови црногорске независности.

* Има ли значајнијих и дисонатних тонова и у унутар самог ДПС-а?

- Нема. То што слободније изјаве појединих наших функционера дјелују као да би могле угрозити јединство партије, нама у руководству ДПС-а не изгледа тако. ДПС је од првог дана формирања била под изоштреном лупом јавности, ваљда и додатно због околности да је формално наслиједила партију претходницу из једнопартијског система. Упркос сумњичењу, ДПС је показала висок степен демократске ширине и пуну програмску досљедност и виталност. Код нас нема колебања око стратешких програмских приоритета: да развијамо Црну Гору као мултиетничку заједницу, да реализујемо реформе које ће црногорско друштво учинити компатибилним дијелом европског друштва и да обезбиједимо нашим грађанима право да имају своју државну кућу. Ми у ДПС вјерујемо да је обнова државности Црне Горе нужна управо зато да би као здраво друштво преузели одговорност за своју европску будућност. Унутар ДПС-а нема никаквог колебања око било којег од тих стратешких програмских приоритета, нити може бити мјеста сумњи да ће нејединство ДПС угрозити остварење наших најважнијих државних интереса.


Италијанско правосуђе најавило крај дуванске афере

* Да ли се пресудом суда у Напуљу ближи крај дуванске афере, која је годинама потресала Црну Гору?

- Да. Преостала је још арбитража Касационог суда у Риму. Наиме, тужилац је искористио право жалбе на одлуку Апелационог суда који је стао на становиште да се није смјела покретати истрага против предсједника републике Црне Горе. Не само зато што предсједник Црне Горе ужива пуни имунитет по међународном праву, него и зато што се, по мишљењу суда, Црна Гора није бавила криминалном дјелатношћу. Влада Црне Горе је, будући да Црна Гора није чланица ЕУ, само користила своје суверено право да прописује норме фискалне политике и да тако попуњава своје будзетске фондове. А то, према мишљењу Апелационог суда није криминална активност, него политички избор. Додаје се и то да овакав избор не може бити предмет ни моралне осуде имајући у виду у каквим је околностима Црна Гора живјела тих година.
Дакле, правосуђе у Италији, ако је судити по оваквом становишту, види оно што не желе да виде партије и појединци на опозиционој сцени Црне Горе. То само потврђује да је такозвана дуванска афера прије свега служила за домаћу употребу - за покушај дискредитовања и дестабилизовања власти у Црној Гори. И то се како - тако још може схватити. Политика, посебно на Балкану, конзумира и дио нефер репертоара у обрачуну са неистомишљеницима. Али, оно што се догодило овим поводом превазилази чак и најциничнија и најприземнија очекивања. За традицонални морал Црногораца донедавно је било срамотно, неопростиво грешно интригашити, лагати, денунцирати на штету своје државе. А у овом случају се покушало представити као узвишен чин, као одговорна гест, безмало као европски стандард, то што неки залудњак с пуном торбом неистина оговара своју државу и њене институцие. Нечувено. И надам се, непоновљив прилог бесчашћу на овим просторима.
Ипак, истина можда споро, али неумитно излази на видјело. А она гласи да је Црна Гора у времену у којем је била осуђена на умирање, у складу са својим законима обављала транзитне послове који су јој обезбиједили да преживи. А то је могуће и правно и морално и политички и разумјети и оправдати.

Могућ разлаз и прије референдума по чешко-словачком моделу

* Помињана је могућност да ће са руководством Србије почети разговори око евентуалног споразумног разлаза по чешко-словачком моделу и прије истека рока за референдум. Да ли ће и када доћи до тих разговора?

- Са новом владом Србије и господином Коштуницом имамо дијалог о многим важним питањима која се доносе на будућност Црне Горе и Србије. Ти разговори би били чешћи, а вјерујем и ефективнији, да у међувремену није било изборних активности у Србији. С обзиром да је у Србији избором предсједника републике заокружен институционални оквир, господин Коштуница и ја смо се сагласили да имамо услове за наставак дијалога. Договорили смо се да наредних дана разговор продужимо у Црној Гори. Сигуран сам да ће се на дневном реду тих разговора, чији ће учесник бити и предсједник државне заједнице господин Маровић, наћи питања фунционалности постојеће државне заједнице, рока трајања прелазног аранжмана и модела реализације намјераване политике држава чланица након истека трогодишњег периода.
Наши разговори су, иначе, веома коректни и отворени. Већ на првом састанку господину Коштуници сам казао да је наш план да, у року предвиђеном Београдским споразумом, на референдуму провјеримо расположење грађана Црне Горе о будућем државном статусу. Тако експлицитан и мислим поштен став је истовремено и понуда да заједно размислимо: ако референдум неминовно слиједи да ли и прије тога имамо неко паметније и рационалније рјешење до којег би дошли сагласношћу, укључујући и чешкословачки модел уређења односа међу државама те посљедње двочлане федерације у Европи.

Неправедно је кажњавати Црну Гору зато што Србија не сарађује са Хагом

* Из међународне заједнице стижу најаве да ће Црна Гора, иако нема никакве везе са захтјевима Хашког трибунала, подједнако трпјети санкције као и Србија. Како бисте то прокоментарисали?

- Сарадња са међународним институцијама је обавеза сваке озбиљне државе у свијету. То се односи и на Трибунал у Хагу. Црна Гора је све досадашње обавезе по том основу извршила одговорно и ефикасно. С обзиром да Србија има неријешене проблеме у сарадњи са Хашким трибуналом, нијесу ријетке најаве да ће и Црна Гора као дио заједничког међународно-правног субјетка због тога трпјети посљедице кроз политику међународне заједнице. Такви ставови говоре у прилог тези да је нерационално, у овом случају и неправедно, инсистирати пошто-пото на очувању заједнице која је атипична, компликовна, са много специфичности држава чланица и због тога са много конструкционих потешкоћа. Црна Гора, која је конструктиван партнер међународне заједнице не смије да се нађе на удару њене политике само због тога што је у државној заједници са Србијом, ако ни због чега другог, а оно зато што је на том прелазном уставном оквиру инсистирала управо међународна заједница. Сигуран сам да такви ригидни ставови из одређених међународних структура само поспјешују раздруживање и воде бржем успотављању црногорске независности.

Опозиција усавршава стратегију сопствених пораза

* Већ више од годину дана опозиција је ван парламента. Упорни су у захтјевима за смјену владе и за ванпарламентарним изборима. Ваш коментар?

- Такво понашање сматрам изразитом неодговорношћу опозиције. Један значајан број грађана је на изборима указао повјерење опозиционим партијама и дао им мандат да заступају њихове интересе у политичком животу Црне Горе. То повјерење, они су игнорисали напуштајући парламент. Опозиција за ових десетак и нешто више година усавршавања стратегије сопствених пораза, није научила лекцију која каже да се у политици одговоран посао обавља и из власти и из опозиције. Онај ко се није показао одговоран као опозиција, не може рачунати на освајање власти. Опозиција је у Црној Гори свако мало инсистирала да провјерава изборну вољу грађана, иако су резултати тих провјера сваког пута по њих бивали све лошији.
Без обзира на нашу добру вољу и сталне позиве опозицији да се врати у парламент, веома је тешко доћи до заједничког именитеља, наших, очигледно, дијаметрално супротних политичких хтјења. Ми желимо политичку стабилност, како би се посветили реформама, у интересу европске, економске и демократске перспективе Црне Горе и њених грађана, а интерес опозиције је изазивање кризе и парализа транзиционог процеса. Не либе се да то јавно саопште, попут лидера СНС, подржаног из Групе за промјене, који позива стране инвеститоре да не улажу у Црну Гору.
Разумљиво, ваљда да се на таквом становишту не можемо ни разумјети, ни хомогенизовати. Радује, ипак, то што се опозиција мељусобно повезује и благовремено припрема за изборе 2006. године. До тада, наш позив свима који желе да се прикључе реализацији реформи остаје стално отворен.

Убиство Душка Јовановића атак на стабилност Црне Горе

* Како оцјењујете досадашњи ток истраге о убиству Душка Јовановића и има ли изгледа да се тај злочин у потпуности ускоро расвијетли?

- Досадашњи ток истраге је потврдио одговоран однос државних органа Црне Горе према том трагичном догађају. Убиство главног и одговорног уредника једног листа није обична смрт. То је нешто што представља тежак ударац политичкој стабилности сваког друштва, посебно оног које је на почетку демократског развоја. Зато се Влада према овом убиству није однијела само као према трагедији Душка Јовановића и његове породице. Доживјели смо то и као озбиљан атак на политичку стабилност Црне Горе. Са том свијешћу смо приступили организацији истраге и посегли за неким инструментима који раније нијесу примјењивани. Све то довело је до резултата који су охрабрујући. Налази из њемачке криминалистичке лабораторије су подударни са сазнањима од којих се дошло у МУП-у РЦГ, и мислим да данас већ имамо добар дио информација о томе како се догодио злочин и о једном броју лица која су учествовала у њему. Мислим да је то веома важно полазиште које охрабрује у нади да ће злочин бити сасвим расвијетљен и да ће сви његови актери одговарати.

Андрија Рацковић