Говор предсједника Владе РЦГ Мила Ђукановића на отварању XВИ Кран Монтана Форума у Монаку

ПРЕДСЈЕДНИК ВЛАДЕ ЦРНЕ ГОРЕ

МИЛО ЂУКАНОВИЋ,

Кран Монтана Форум званично отварање


Поштовани господине Картерон,
Даме и господо,

Са задовољством сам се одазвао позиву да се обратим учесницима овогодишње сесије Кран Монтана Форума.

Слиједећи праксу да на званичном отварању разговарамо о актуелним темама у регионалном, европском и међународном контексту, дозволите да своја размишљања, која желим подијелити са вама, усмјерим на регион Западног Балкана из којег долазим на његове кључне изазове и перспективе.

Црна Гора је опредијељена да на основама једнакости, равноправности и праведности изграђује пуно партнерство са ЕУ и евроатлантским структурама. То је циљ који данас имају све земље региона. Остваривање ове перспективе, по мом суду, потенцира низ предуслова.

Сви смо са олакшањем прихватили потврду одлучности Европске Уније да њена текућа институционална криза неће обуставити процес проширења Уније на Западни Балкан. То је логичан и једино исправан избор у свијетлу заједничке одговорности за учвршћивање стабилности и безбједности европског континента. Штавише, прецизније и тачније је рећи да се у случају овог региона ради о уједињењу Европе, односно да се ЕУ на Западном Балкану уједињује, а не проширује. Дакле, уколико је и постојала, уклоњена је дилема да ли је Западни Балкан, након француског и холандског референдума, и даље на ''Европској агенди''.

Ово сматрам кључним, јер свједоци смо улоге европских интеграција у процесу транзиције из тешког историјског насљеђа ка демократском и економском развоју. Наравно, остваривање наше европске перспективе, као и у случају других, подразумијева првенствено сопствену одговорност за изградњу функционалних тржишних демократија, по европском моделу државе- чланице. Оно што, међутим, разликује овај регион јесу озбиљни хендикепи и ризици које носе незавршени процеси на Балкану. Њихово даље одлагање и и продужетак праксе посљедичног, реактивног бављења санирањем проблема и гашењем пожара, погодује јачању популистичких и националистичких структура, што овај регион и дале држи на неизвјесној историјској раскрсници. У мјесто тога, потребан је активан стратешки одснос према могућим, квалитетнијим, дугорочно валидним рјешењима.

Чврсто вјерујем да тек када се осигурају претпоставке да Србија буде истински демократска, суштински посвећена принципима правде и евро-атланским вриједностима можемо говорити о трајној стабилности и убрзаној европеизацији Региона. Другим ријечима, само онда када се обезбиједи да се Србија, као стратешки актер у Региону, приоритетно бави уређењем сопствене куће, и на тим основама процјењује и вреднује, избјећи ћемо досадашњи зачарани круг да се њена преокупација уређењем сусједних кућа и дворишта, прихвата као алиби за неприхватљиво заостајање које је, и у овом тренутку, не само Србију, већ и Црну Гору, због постојећег привременог аранжмана, приковало за дно Региона у погледу остарене институционализације односа са ЕУ и НАТО.

И овдје је моја порука јасна: што се одлучније подржи демократски избор уређења будућих државних односа између Црне Горе и Србије, кроз досљедњу примјену европских и међународно признатих стандарда и праксе, то ће се брже и ефикасније консолидовати политичке прилике у Србији и Региону. Демократски епилог државног питања Црне Горе биће значајан допринос широј стабилности, што уосталом стално потврђују наши сусједи. То би био јасан сигнал свим политичким актерима да се, независно од њихове политичке и идеолошке профилације, морају усмјерити на суштинска питања реформи и европског пута. На тај начин, значајно би се сузио маневарски простор свим националистичким структурама које вјерују да је њихов вјековни сан о ''етничком уједињењу и великим националистичким државним подухватима'' достижан. Тим прије, што ово ни најмање није реално у савременој Европи. Ако је тако, онда је из тог угла све теже разумјети оклијевање појединих релевантних међународних институција и њихових представника да одлучније докидају претпоставке за опстајање таквих илузија у било којем дијелу Европе

Ово је посебно важно у свијетлу предстојећег рјешавања најкомплекснијег и преосталог безбједносног проблема- Косова. И овом приликом желим да нагласим да су односи Црне Горе и Србије другачијег, демократског карактера. Чврсто полазећи од тога, рјешавање проблема Косова мора имати своју динамику и колосјек, одвојен од предстојеће политичке динамике рјешавања државног статуса Црне Горе. Све остало би било, по мом дубоком суду, замјена теза и доказ одсуства стратешке визије и одлучности за трајну стабилизацију региона и безбједност европског континента.

Захваљујем на пажњи.
Монако, 23. јун 2005.