УКИДАЊЕМ ЗАКОНА СЕ ДОВОДИ У ПИТАЊЕ СЕКУЛАРНОСТ ЦРНЕ ГОРЕ - ЗАХВАЛИТЕ СЕ НА СВЕТОСАВСКОЈ ПОБУНИ НА ДРУГАЧИЈИ НАЧИН

Двије водеће опозиционе коалиције, на парламентарним изборима, су успјеле да капитализују политичку злоупотребу Српске православне цркве (СПЦ). Кроз упорно и унедоглед понављајуће поруке о постојању прогона и дискриминације СПЦ у Црној Гори, успјела је манипулација вјерника православне вјероисповијести којима је наметнуто да су угрожене светиње и православље. То је заправо и суштинска порука завршених избора. Због тога се, више него код нас, славило у Србији и Републици Српској. Ово није “побједа народа” нити одговор на економску и социјалну политику или организовани криминал. Намјера, више или мање транспарентна, је да се сачува духовни и културни концепт који се у односу на друге, и различитост било које врсте, није показао инклузивним. 

Да се не лажемо, резултат избора, за сада, није “слобода” већ побједа православља српског стила и искуства. Ова црногорска Влада је кажњена што се одлучила да током свог мандата демократски и цивилизовано уреди, још раније покренуто, питање о слободи религије. Ова Влада је, то не треба крити, примарно кажњена због одлучног опредјелјенја да усвајањем Закона о слободи вјероисповијести потврди и доврши секуларност и сувереност Црне Горе.

Не треба заборавити да смо деценијама - мислим на цивилно друштво, независне медије и политичку алтернативу - континуирано критиковали власт због држања отвореним такозваног црквеног питања. Од ранијих Влада смо тражили да се спријечи кршење права, политички и вјерски мотивисано насиље. Тражили смо од Владе да се активније постави у погледу њене примарне одговорности да се у црногорском друштву успостави толерантнија и атмосфера међусобног прихватања, досљедно примјењује право (и у односу на СПЦ), покрене дијалог између црквених (православних) власти а живот грађана, без обзира на њихове разлике, учини сигурним и напредним. Отворено смо говорили и о примјерима дискриминацијие вјерника и свештеника Црногорске православне цркве, примјер случај породице Балшић из Бијелог Поља, али и других вјероисповијести, нарочито из такозваних малих вјерских заједница према којима је нетрпељивост и даље брутална. 

Закон о слободи вјероисповијести, без обзира каква му буде даља судбина, представља нужни квалитативни искорак из теократије, тоталитаристичког и популистичког насљеђа и као такав је наишао на агресивни отпор оних које су за прикривање и релативизовање најозбиљнијих државних, националних и најличнијих идентитетских питања као и за очување статуса qуо, како би се Црна Гора лишила стварног помирења и напретка. Закон је усвојен да би се спријечила дискриминација сваке врсте и да ниједна вјерска заједница не буде привилегована. 

Увјерен сам да било која грађанска политичка структура која држи до демократских стандарда и културне баштине Црне Горе, ово питање не би ријешила другачије од овог како је то урадила Скупштина Црне Горе кроз подршку посланика Демократске партија социјалиста, представника свих мањинских народа и партија социјалдемократске орјентације. 

Закон о слободи вјероисповијести није дискриминаторан. Наставак те приче је продужена манипулација. Његовим укидањем довела би се у питање секуларност Црне Горе и њено суверено право да држи до своје културне баштине. На светосавској побуни се захвалите и одужите СПЦ на неки други начин.

Александар Саша Зековић, 

државни секретар у Министарству за људска и мањинска права