- Влада Црне Горе
Канцеларија Заступника Црне Горе пред Европским судом за људска права Пресуда у односу на Црну Гору пред Европским судом...
Пажња: Садржај ове странице је дио архивског садржаја и односи се на претходне сазиве Владе Црне Горе. Могуће је да су информације застарјеле или нерелевантне.
Архива
Пресуда у односу на Црну Гору пред Европским судом за људска права у Стразбуру
Објављено: 23.09.2021. • 18:30 Аутор: Заступник Црне Горе пред Европским судом за људска права Валентина Павличић
Европски суд за људска права у Стразбуру (у даљем тексту: „Европски суд“) донио је пресуду у предмету Сиништај против Црне Горе (бр. представке 31529/15) и утврдио повреду члана 6 став 1 (право на правично суђење) Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода („Конвенција“) због прекомјерне дужине трајања поступка пред Уставним судом Црне Горе.
Наведеном пресудом, Европски суд је обавезао тужену државу да подносиоцу представке исплати у року од три мјесеца, од дана правоснажности исте, износ од 1,500.00 € (хиљаду и пет стотина еура) на име нематеријалне штете, као и износ од 450.00 € (четири стотине и педесет еура) на име трошкова и издатака са припадајућим каматама које би се могле наплатити.
Представку је поднио црногорски држављанин Сиништај Антон (у даљем тексту: „подносилац представке“), који је пресудом Вишег суда у Подгорици К.бр. 281/2006 од 5.08.2008.године оглашен кривим за кривично дјело удруживање ради противуставне дјелатности из чл. 372 ст.1 у вези чл. 365 Кривичног законика и припремање дјела противуставног уређења и безбједности Црне Горе из чл. 373 ст. 2 у вези ст. 1 у вези чл. 365 Кривичног законика, у циљу стварања територијалне регије насељене албанским становништвом у оквирима Црне Горе, са посебним статусом супротним уставном уређењу Црне Горе, због чега је осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 6 (шест) година, у коју казну му се урачунава вријеме проведено у притвору од 09.09.2006.године до 05.08.2008.године.
Наведена пресуда је од стране Апелационог суда Црне Горе потврђена 2009.године, док је Врховни суд Црне Горе својом пресудом исте године одбио као неоснован захтјев за испитивање законитости правоснажне пресуде.
Против пресуде Врховног суда Црне Горе, подносилац представке је дана 26.03.2010.године благовремено уложио уставну жалбу Уставном суду Црне Горе.
За благовремено поступање по поднијетој уставној жалби, подносилац представке је поднио ургенцију предсједнику Уставног суда Црне Горе на коју није добио одговор.
Уставни суд Црне Горе донио је одлуку Уж-ИИИ бр. 122/10 и 228/10 од 23.07.2014.године којом је одбио уставне жалбе подносиоца представке.
Дакле, Уставни суд Црне Горе донио је своју одлуку након 4 године 8 мјесеци и 22 дана.
Подносилац представке је у представци поднијетој Европском суду изнио притужбе у вези повреде члана 1 (обавеза поштовања људских права), члана 5 (право на слободу и сигурност), члана 6 (право на правично суђење) и члана 17 (забрана злоупотребе права) Конвенције.
Европски суд је у свом допису-писму достављеном Канцеларији заступника Црне Горе пред Европским судом за људска права (у даљем тексту: „Канцеларија заступника“) нарочито указао на дужину трајања поступка пред Уставним судом Црне Горе, у ком смислу је захтијевао писано изјашњење тужене државе.
У вријеме када је Уставни суд Црне Горе разматрао наведену уставну жалбу на снази није била одредба члана 39 ст. 2 Закона о Уставном суду Црне Горе („Сл.лист Црне Горе“, бр. 011/15 од 12.03.2015.године) која је прописивала да Уставни суд у сваком предмету мора одлучити најкасније у року од 18 мјесеци од дана покретања поступка пред тим судом. Ова одредба Закона о Уставном суду Црне Горе престала је да важи Одлуком Уставног суда Црне Горе („Сл.лист Црне Горе“, бр. 055/19 од 27.09.2019.године), тако да сада не постоји законска одредба која се односи на вријеме за које је Уставни суд у обавези да одлучи.
Међутим, подсјећања ради, Европски суд је у својој претходној пресуди Сиништај и други против Црне Горе (представке бр. 1451/10, 7260/10 и 7382/10, пресуда од 24. новембра 2015.године, став 123) прогласио да уставна жалба може у принципу да се сматра дјелотворним правним лијеком од 20. марта 2015. године, јер је то датум од када је ново законодавство ступило на снагу.
С тим у вези, користим прилику да нагласим да постојање дјелотворности правног лијека у националним оквирима, омогућава смањење броја предмета који би били комуницирани Европском суду, с једне стране, док с друге стране, темељним, свеобухватним и ефикасним поступањем у предметима на националном нивоу треба да се олакша њихово касније разматрање од стране Европског суда.
Полазећи од чињенице да Конвенција у члану 6 гарантује право на суђење у разумном року као саставни дио права на правично суђење, поштовање конкретног зајемченог права одраз је ефикасног правосуђа и у великој мјери доприноси јачању повјерења јавности у правосуђе.
Судска пракса Европског суда захтијева од националних законодавстава да имплементирају дјелотворан, адекватан и доступан правни лијек којим би се омогућила заштита права на суђење у разумном року, а ово из разлога, јер је примарна обавеза држава чланица да обезбиједе дјелотворну примјену Конвенције на националном нивоу. Домаћи судови су „чувари“ у заштити људских права на националном нивоу и треба да обезбиједе пуну, дјелотворну и директну примјену Конвенције у свијетлу богате судске праксе Европског суда.
Европски суд је у пресуди указао да може да прихвати да је конкретан предмет на неки начин био комплексан са становишта поднијетих притужби подносиоца представке. Међутим, Европски суд не сматра да су те притужбе биле изузетно сложене или да је утицај пресуде Уставног суда Црне Горе превазилазио оквир појединачне представке, да би оправдао прекомјерну дужину трајања поступка пред тим судом, а нарочито имајући у виду чињеницу да је редовним судовима требало мање од 3 (три) године и 1 (један) мјесец да спроведу цјелокупни кривични поступак који је обухватао седамнаест оптужених на три нивоа надлежности.
Европски суд даље примјећује да је у релевантно вријеме Уставни суд Црне Горе предузео само једну процесну активност која се односила на прибављање релеватне документације од стране редовног суда.
Европски суд није прихватио аргументе које је изнијела тужена држава, а који су се тицали уставних промјена у државном уређењу Црне Горе у релевантном периоду (избори, мандати и именовање нових и разрјешење ранијих судија), јер се исте нису односиле на спорна питања која је подносилац представке изнио пред Уставним судом.
Надаље, Европски суд је поновио добро установљен стандард да је обавеза држава уговорница да организују своје правосудне системе, на најбољи начин, како би судови испуњавали своје обавезе укључујући и обавезу рјешавања судских предмета у разумном року.
Европски суд у коначном налази да је вријеме које је било потребно Уставном суду да одлучи у конкретном предмету било прекомјерно и није испунило захтјев „разумног рока“.
Имајући у виду данас објављену пресуду Европског суда, као Заступник Црне Горе пред Европским судом за људска права, у обавези сам да указујем на превентивно дјеловање, како би се смањило кршење људских права на националном нивоу, па у том смислу, анализирајући тренутну ситуацију у правном поретку, а у свијетлу ступања на снагу Протокола бр. 15 уз Конвенцију који упућује на принцип супсидијарности и доктрину поља слободне процјене, национални правни систем Црне Горе, а нарочито Уставни суд Црне Горе мора да уложи додатне напоре (као посљедња инстанца којој су грађани дужни да се обрате прије подношења представке Европском суду) како би обезбиједио ефикасну, адекватну и дјелотворну заштиту људских права и основних слобода наших грађана.
Уколико би се и у будућим представкама које би се нашле пред Европским судом, због прекомјерне дужине трајања поступка пред Уставним судом, поставило питање евентуалних повреда, исто би се могло одразити на сам став Европског суда о дјелотворности уставне жалбе, што би за статус државе Црне Горе која тежи приступању породици демократских европских земаља, које дијеле исте европске вриједности и стандарде, као што су вриједност демократије, правне државе и заштита основних људских права и слобода, било оцијењено као неповољно.
Ова пресуда Европског суда у односу на Црну Гору имаће изузетан утицај у погледу обавезе поштовања конвенцијских и европских стандарда, јер представља изазов за наше националне институције, конкретно Уставни суд Црне Горе, да изнађе рјешења да ефикасно одлучује о поднијетим уставним жалбама, како се не би поновила наведена повреда члана 6 Конвенције код других подносилаца уставних жалби пред Уставним судом Црне Горе.
Наведена пресуда је постала правоснажна даном доношења.
Везани чланци:
Да ли вам је садржај ове странице био од користи?