Блог: Неочекивани налет оптимизма?

Недавно сам имао прилику да учествујем у панел дискусији пред најзнаменитијом публиком у Бечу, који се те недјеље претворио у Давос, јер је био домаћин састанка Свјетског економског форума. Ова изузетна организација има за циљ да окупи свјетске политичке, бизнис и интелектуалне лидере, како би поразговарали о тренутним питањима глобалне привреде и о нашим друштвима. Било је то јако подстицајно искуство; свака ријеч носи посебну тежину када је публика, било економски или политички, одговорна за тако велики дио свјетског БДП-а.

Док је требало да разговарамо о будућности Европе, прогнозе су тешко могле бити мрачније: Аустрија је привремено поново увела граничну контролу и суспендовала примјену Шенгена, како би осигурала безбједност овог скупа. Шенгенски споразум, само елиминисање унутрашњих граница Европе и заједничка европска валута представљају два најспектакуларнија достигнућа европских интеграција. Био сам тамо, у Бечу, границе су поново биле око нас, а ми смо дошли да разговарамо о шансама за преживљавање еура, усред свих вијести које се свакодневно јављају о кризи дуга у монетарној унији. Па, нисам очекивао да ће се разговор развијати у тако оптимистичном смјеру како се на крају испоставило.

Мој панел је назван “Стрес тест за Европу”, а људи са којима сам сједио били су оштроумни стручњак за вањску политику из Велике Британије, финансијски експерт из Италије и уважени холандски економиста, од којих је само овај последњи имао изнад 40. Како се ближио крај наших педесет и нешто минута под рефлекторима, модератор, из Асошијетед преса, је рекао да је изненађен (а можда помало и разочаран) што нисмо представили наше сценарије судњег дана и изрекли кобна пророчанства.

Заправо, дошао сам са ставом да проблем Европе није економија, већ нешто друго – што је на одређени начин била добра вијест (јер се економије скоро увијек споро и болно опорављају од великих потреса), али је с друге стране била и лоша вијест, јер да би се нашао лијек, грађани прво морају да се договоре око дијагнозе. Мислим да је Европа изложена ризику од стреса, како се наводи и у самом називу овог панела, и то не толико финансијски, већ у смислу визионарске моћи и политичког лидерства. Основе су нетакнуте; историја једноставно захтијева од Европе да прати заједнички ритам: да бира јединство, иновације и конкурентност, умјесто раздора, узнемирености и заостајања.

Иако је свако од нас то формулисао у складу са својом темом, сви смо се сложили око главне поруке. Дошло се до врло корисних размишљања: поменуто је да је главни проблем политички легитимитет, да би лидери требало да ријеше економску кризу без јасног политичког мандата и да они не успијевају да прикажу могућа рјешења гласачима, који на крају треба да плате ту цијену. Људи стално говоре о кризи у Европи, а проблем дуга погађа дио Европе чија економска важност представља процентуални удио у економији Европске уније који је отприлике једнак утицају државе Вајоминг на Сједињене америчке државе у цјелини. Богатство које је изложено ризику је неупоредиво са богатством које ствара заједничко тржиште. Укратко: све бројке показују да је Европа јака. Она представља највеће тржиште, као и “клуб” најразвијенијих друштава. Економија се може средити у кратком року, али је Европи дугорочније посматрано потребна визија заједничке будућности. Отворенија Европа, гдје се одлуке не доносе на терет гласача; могуће политике су јако добро објашњене гласачима, који доносе коначну одлуку. Европа, која као политичка заједница независних нација може да покаже заједничку економску снагу на свјетској политичкој сцени. То је оно што су људи на панелу предвидјели и, што је још важније, то је оно што очекују. То је Европа каквој Црна Гора жели да се прикључи. И то је Европа каквој Црна Гора жели да да свој допринос, кроз своје економске перформансе, као и кроз друштвене и културне вриједности. Само снажнија и отворенија Црна Гора може бити снажан партнер отворенијој Европи. Стога морамо реструктурирати наше друштво, кроз спровођење реформи и јачање наше конкурентности.

На неки начин, ми отклањамо сумње Европи у овим тешким временима. Чињеница да то желимо и да ћемо се придружити овом клубу, показује им да су још увијек заједница која нуди бројне предности својим чланицама, у смислу мирног суживота, културног богатства и економског напретка. С обзиром да виши циљ мирног уједињења нација Европе још увијек није у потпуности остварен, проширење представља суштински знак живота европских интеграција. А са напретком који је остварила Хрватска, са обнављањем нада Србије да ће стећи статус кандидата до краја ове године, и наравно, са потврдом да преговори са Црном Гором о приступању могу убрзо отпочети, Европа је показала да је и даље витална. Оптимизам по питању заједничке будућности је више него оправдан.