Министар Вучинић говорио на свечаности Савеза удружења бораца Народноослободилачког рата и антифашиста Црне Горе поводом 70 година од дана када је донијета одлука о Тринаестојулском устанку

Говор министра одбране Бора Вучинића на свечаности Савеза удружења бораца Народноослободилачког рата и антифашиста Црне Горе поводом 70 година од дана када је донијета одлука о Тринаестојулском устанку, у мјесту Равни Лаз – Пипери:

 „ Поштовани борци Народноослободилачког рата и антифашисти Црне Горе, уважени скупе, драги пријатељи

Традиционална бескрајна храброст, одважна мудрост и само Црној Гори својствен горди, слободарски понос одлучно су, прије 70 година, стали пред лице и оружје највећег зла 20. вијека. Био је то најмасовнији, најорганизованији, најенергичнији оружани народни отпор у поробљеној Европи 1941.

Црногорски 13. јул није био устанак као други устанци, нити битка као друге битке. Знали су тада устаници, као што знамо и ми данас, да ће од тог 13. јула зависити сви будући дани и опстајање Црне Горе. Имали су идеју и визију да ће од тог 13. јула – можда једном, некад - зависити и наш 21. мај. Био је то устанак за будућност, за право, част и слободу Црне Горе.

А одлучујућим биткама увијек претходе, једнако важне, промишљене и храбре, историјске одлуке. Са овога мјеста, са ових Стијена Пиперских кренуо је, на данашњи дан прије 70 година, глас о устанку. Деветорица младих револуционара, чија имена и данас са пијететом и дубоким поштовањем помињемо - Милован Ђилас, Божо Љумовић, Блажо Јовановић, Радоје Дакић, Саво Брковић, Будо Томовић, Видо Ускоковић, Крсто Попивода, Периша Вујошевић – 8.јула 1941. године донијели су одлуку о оружаном устанку против окупатора.

Покушајмо, макар на тренутак, да замислимо колики су терет и историјску одговорност они понијели тог дана? Оправдати част предака и поносно стати пред лице потомака. Бити одговоран за животе десетина хиљада људи који ће, само пар дана касније, кренути на неупоредиво јачег непријатеља. Одважност и мудрост таквог промишљања, данас знамо, мјера је њихове историјске вриједности.

И није случајно што се одавде кренуло у један од најважнијих историјских подвига, као што се кретало вјековима раније - на Мартиниће, Крусе, Вучји До ...

Њедра ових црногорских брда, оплемењена светом слободом и крвљу храбрих ратника, могла су родити само још једну храбру одлуку, морало се још једном из овог крша закочарити поносно и гордо у нову побједу.

Пипери су тог 8. јула 1941. били симбол одлучности и слободе цијелог црногорског народа.

Познати нобеловац рече да „Нигдје у поезији свијета ни у судбини народа није нашао страшније лозинке“ од Његошевог стиха „Нека буде што бити не може!“. Та „лозинка“ наш је усуд и дио нашег идентитета, у њу стаје сва наша историја, сви наши ратови и слободе, наше среће и несреће, она је непрекидна вертикала нашег миленијумског трајања. У тај страшни Његошев стих, у ту судбинску лозинку црногорског народа, може се сажети и одлука о Тринаестојулском устанку.

И заиста - било је што бити није могло. Мала Црна Гора још једном је задивила свијет храброшћу, одлучношћу и слободарским духом. У коначну побједу над фашизмом, на то будимо с великим разлогом поносни, чврсто су уткани и осми и 13. јул и сви датуми наше свијетле историје.

Поносно и часно смо, протеклих седам деценија, чували и сачували антифашистички дух, велику одговорност коју су нам преци оставили у насљеђе. Доказали смо то кроз бурне године за нама, борећи се за слободу и вјечно црногорско трајање.

„Побједе без крви остају свијетле тачке у меморији сваког народа“, говорио је у неизвјесним предреферендумским годинама нама познати црногорски књижевник.

Тако је и било. Демократски, а не оружјем, дошли смо 21. маја 2006. године до наше највеће побједе, до циља за који су се бориле толике генерације наших предака – слободне и независне Црне Горе.

Сада је пред нама једнако велики задатак – да генерацијама које стасавају обезбиједимо сигурну будућност и безбједну државу, да их учимо значају великих историјских одлука и датума, да им пренесемо лучу слободе и антифашизма.

Само тако Црној Гори можемо осигурати вјечност. Јер ову Црну Гору и њено трајање - „овај каменити крш, окупан сузом и крвљу“ - можемо да чувамо само ми, који јој припадамо и којима она припада.

Црна Гора данас, и вјерујем заувијек, иде сигурним путем у развијени европски свијет.“