Блог: Јединствено управљање економијом у Европској унији – истина или реалност?

Криза еуро зоне је свуда око нас. О томе сви говоре. Међутим, нема јасног рјешења, јер постоје бројни аспекти овог проблема, а међу њима и финансијски, економски, па и политички. Чини се нереалним прикупљати додатна средства у фонд којим ће се плаћати трошкови спашавања “проблематичних”, што покреће низ питања. Да ли ће еуро преживјети, треба ли еуро зону подијелити на два дијела? Да ли би проблематичне земље требало привремено да је напусте, па да се врате кад за то буду спремне? 

Прича почиње у Грчкој, а неки сматрају да се ту и завршава. Ја се не бих сложио, јер би то био превише поједностављен поглед на ствари. Већ сам блоговао неке ставове о еуру и фискалној кризи. И даље чврсто вјерујем да је прави, дугорочни одговор да се еуро задржи, а не да се одбаци. Као што сам рекао у недавном интервјуу, Грчка треба да се бори да остане у еуро регији, чак и ако не успије да покрије своје обавезе. Мислим да је боље проћи и кроз банкрот или како год да то назовемо, него да се врате на драхму. Иако Црна Гора (која је прешла на еуро када је ова валута уведена, 2002. године, при чему је претходно користила нјемачку марку) користи валуту без формалног договора за Европском централном банком, и тиме се одрекла већег дијела инструмената монетарне политике, сматрам да је то боља опција - опција везивања за јаку валуту. 

Такав приступ присиљава земљу да се суочи са свим проблемима, укључујући и сиву економију, питања приватизације или структурне промјене. Мој став је да морате имати нешто што ће представљати сидро економске политике, па стога више пажње треба посветити питању како подстаћи предузетништво, јер је то кључна политика за постизање веће динамике и конкуренције. Потребно је радити више на смањивању бирократских процедура и позабавити се изворима корупције, инвестирајући, истовремено, више у владавину права. 

Замислите да једна од америчких држава банкротира. Да ли би се САД одрекле долара? Не вјерујем. Замислите да смо у Њемачкој од прије 15 година и да је једна од држава банкротирала. Да ли би се Њемачка одрекла марке? Опет, не вјерујем. Зато, ако неке државе еуро зоне банкротирају, зашто би еуро нестао? Тачно је да тако јака валута износи на површину структурне разлике међу чланицама тог клуба, као и да су те разлике биле прикривене прије кризе. Али, ипак, негативне стране одлуке да се раскине еуро зона би биле огромне у односу на предности које еуро доноси. Економски, то би наметнуло много веће трошкове. Зато, чак и кад би Грчка банкротирала и наставила да користи еуро, требало би да буде могуће да се земља поново придружи јединственој валути, као пуноправна чланица, након опоравка своје привреде. 

Вјерујем да лидери Европске уније неће дозволити да криза јавног дуга угрози еуро, али морају учинити више тим поводом. Тешко је одупријети се размишљању о томе шта појам обједињеног економског управљања, које је промовисано, подразумијева. Могу ли ријешити проблем неком новом врстом еуро-обвезница? Можда могу. Је ли штетно ако постоје неслагања унутар Европске централне банке? Наравно да јесте. Сасвим је реално очекивати да је, ако говоримо о економском управљању, потребно више радити у области фискалне политике. Да ли ће постојати једно министарство финансија или јединствени порески систем? Вријеме ће показати. Међутим, нисам сигуран да је реално, или чак потребно, да се то учини у мјери у којој неки људи предлажу. 

У ствари, неки сматрају да би било корисно хармонизовати систем ПДВ-а или акцизну политику у читавој ЕУ. Сложио бих се са тиме. Али ипак, не сматрам исто то треба учинити са порезом на доходак физичких лица, порезом на добит предузећа или порезом на непокретности. Док би хармонизација ПДВ и акцизних система допринијела развоју јединственог тржишта, ово друго би могло угрозити структурну конкурентност. 

Што се тиче Министарства финансија, ја бих прије заговарао постојање једног врсте Трезора или неке друге сличне службе као дијела Ецофин департмана Европске комисије, који би био надлежан за емисију еуро-обвезница. Канцеларија би могла прикупљати информације о потребама чланица еуро зоне за финансирањем и организовати аукције обвезница као јединствени орган, умјесто постојања појединачних, на националном нивоу. Снажне привреде, попут Њемачке, би таквој схеми позајмиле своју економску продуктивност и углед. Увијек би било интересовања за такве хартије. У почетку би каматне стопе могле бити нешто више него оне које су плаћане за Бунд, што би јасно био већи трошак за њемачке пореске обвезнике и пореске обвезнике других јаких економија. Мислим да је то лакше, него предлог који подразумијева нове фондове и издвајања из буџета, што је политички неприхватљиво. Касније, како се привреда ЕУ буде опорављала, каматне стопе би се приближиле постојећим нивоима за Бунд, јер морају постојати услови које је потребно претходно испунити да би се омогућило онима који немају средјене јавне финансије да искористе новац. 

Трезор Европске комисије би могао да дефинише услове за земље које не поштују прописане политике, а испуњење тих услова би провјеравале Европска комисија и ММФ прије исплате новца, како би се спријечило активирање гаранција једног дана. 

Таква шема би могла умирити тржишта и понудити добар простор за маневар земљама које би могле чак и банкротирати, а да не изазову значајније нове трошкове за јаке привреде. 

Др Игор Лукшић, предсједник Владе