Ауторски текст Вељка Милоњића, савјетника министра финансија за међународне односе, објављен у "Дневним новинама"

У 2011. години Црна Гора је наставила да се успјешно суочава и превазилази бројне економско-финансијске изазове. Оно што се чинило изгледним на почетку 2011. године, са протицањем времена, имало је све мање изгледа. Реална је била једино неизвјесност, а узрочно – посљедична повезаност одлука и перцепција бивала је све комплекснија.

У центар пажње нашла се Европа, овог пута не због своје спољнополитичке неусклађености, већ финансијске. Да ли је политика утицала на лошу економску слику или је ова друга утицала да се почну постављати и преиспитивати функционалност и фундаменталност политичких темеља на којима почива ЕУ, питање је о коме се може дискутовати. Колико год елита и слојева у уједињеној Европи било, једно је сигурно - дошло је вријеме да се Европљанима постави питање и пошаље порука коју је Кенеди поставио Американцима шесдесетих година. Преведено на ‘’европски’’: ''Запитајте се не само што ЕУ може да учини за вас, већ што ви, као Европљани/грађани, можете учинити за ЕУ?''.

И док једни разлог европског финансијског неуспјеха виде у немогућности да се гломазни и спори бриселски апарат носи са динамичношћу коју захтијевају савремени економски и финансијски токови, други са разлогом скрећу пажњу на чињеницу да снага ЕУ не долази само из просте рачунице да је, у овом тренутку, Европи скупље да се расформира, па макар и монетарно, већ из снаге политичке воље носилаца Европе да она опстане. Да ли ће и у којој мјери ЕУ бити спремна да се учини ефикаснијом и колика је граница издржљивости политичке воље? Ово је питање на које је неизвјесно одговорити са „да“ или „не“. Оно што је извјесно је да је Црна Гора, монетарно везана за ЕУ и привржена европским интеграцијама, постала формално копча европске политике проширења и земаља које своју будућност виде у здруженим европским структурама.

За земљу која је обновом независности преузела одговорност за своју будућност прије само нешто више од пет година, динамична међународна сцена, и у политичком и у економском смислу, донијела је неопходност убрзаног сазријевања. Убрзо је услиједио финансијски постреферендумски бум и несвакидашњи економски раст, као посљедица и доказ исправности не само одлуке о независности и начина на који је она донијета, а који је Црну Гору у политичком смислу истргао из стереотипа региона, већ и једнако значајно повољног међународног економског амбијента у коме су многобројни инвеститори имали разлога да се заинтересују за такву Црну Гору.

Није дуго прошло, а хладан туш глобалне економске кризе запљуснуо је и Црну Гору, приморавши је да реагује одлучно и брзо. Упркос лошим прогнозама и ригидним препорукама глобалних међународних финансијских институција, Црна Гора се, не сумњајући у добронамјерност тих препорука, ипак одлучила да прати свој осјећај и води конзервативну и опрезну, али једнако одлучну и амбициозну финанијску политику. Није потребно подсјећати да је одсуство могућности коришћења монетарних мјера оставило само фискални маневарски простор.

Тек недавно су исти они који су прогнозирали Црној Гори балтички сценарио признали да се црногорска финансијска политика показала успјешном, чак су истакли да је Црна Гора ‘’успјешна прича у не тако обећавајућем окружењу’’. Наравно, ово не значи да су сви проблем ријешени, али је важно из сљедећег разлога. Исто као што је на спољнополитичком плану Црна Гора показала да води сопствену политику, уважава реалности и прати своје интересе, слично томе је преузела одговорност за финансијску и економску политику за коју се опредијелила. То показује зрелост која изискује много дужи период од овог петогодишњег постреферендумског.

Опредјелјенја остају иста, финансијска стабилизација у циљу балансирања буџета и стварање услова за економски раст, унапређење пословног амбијента и наставак структурних реформи, или краће речено, потрага за дугорочно одрживим рјешењима, уједно усклађеним са Мастрихшким критеријумима.

Гдје год да нас одведе неизвјесност коју носи 2012. година, важно је уложити напор да се, на најбољи начин, уради оно што зависи од нас. За остало ће се, као и увијек, побринути моћни свјетски субјекти и стицај околности који, по принципу спојених судова, имају глобалне ефекте.

Најбољи начин на који Црна Гора може помоћи и себи и међународној заједници јесте да се, уз вођење одговорне политике и мало среће, условљене међународним кретањима, одржи као позитиван примјер и тиме не дозволи да постане економски проблем и додатни терет међународној заједници. То је уједно и најбољи пут за даљи просперитет црногорског друштва, његов стабилан и дугорочно одржив раст и гаранција остварења примарног циља свих Владиних политика – унапређења квалитета живота свих грађана.

Вељко Милоњић, савјетник министра финансија за међународне односе