Излагање Шефа представништва УНИЦЕФ-а у Црној Гори Бенџамина Перкса

Задовољство ми је да вас поздравим данас, поводом радионице која је организована као дио пројекта „Реформа система социјалне и дјечје заштите: унапређење социјалне инклузије“ којег импементира Влада Црне Горе уз техничку подршку УНДП-а и УНИЦЕФ-а и финансијску подршку Европске уније.

Један од циљева реформе је да се сваком дјетету омогући да одраста у породици или породичној атмосфери, у складу са Конвенцијом Уједињених нација о правима дјетета.

Основно право сваког дјетета је да се о њему старају родитељи, кадгод је то могуће. Породице којима је потребна помоћ око подизања дјеце треба ту помоћ и да добију. За дијете којег не може подизати сопствена породица, потребно је тражити адекватан алтернативни породични смјештај. Институционализација треба да буде последња опција и само привремена мјера док се не створе услови за повратак дјетета у породични амбијент.

Разлози због којих мајке предају своју дјецу на старање држави, често новорођенчади, могу бити различити. Здравствено стање, начин живота, бескућништво, незапосленост или социјални статус, најчешће су навођени разлози.

Без обзира на разлоге, познато је да подршка женама кроз социјални и здравствени систем, почев од пред-порођајне едукације и породилишта играју кључну улогу за успјешно везивање мајке са њиховим бебама и развојем њихових родитељских вјештина.

Родитељима је потребна подршка, охрабрење и оснаживање у испуњену своје улоге. Што су им тежи услови живота, више им је подршке потребно. У том смислу, непоходно је да запослени у сектору здравства, који се први сријећу са будућим или новим родитељима, препознају да један од њихових главних циљева, поред оних очигледних медицинских, треба да буде и помоћ у припремању родитеља за њихову будућу улогу.

Рано дјетинство је најважнији период у развојној фази живота. Институционализација новорођенчади је веома забрињавајућа због својих штетних ефеката које има на здравље и развој дјетета – за свака три мјесеца проведена у институцији, они губе један мјесец развоја. Исходи укључују и лоше физичко здравље, тешке заостатке у развоју, сметње у развоју и потенцијално неповратна психолошка оштећења.

Институционализација дјеце испод три године старости треба бити ограничена као краткорочна мјера у хитним случајевима када није доступно ургентно хранитељство, и само као крајња мјера, када је апсолутно неопходна и у најбољем интересу дјетета. Само прије неколико дана, Министар рада и социјалног старања представио је главне промјене у нацрту новог Закона о социјалној и дјечјој заштити, који садржи ставку да дјеца испод три године старости не треба смјештати у институције. Ово је позитивно препознавање потреба и корак ка превенцији напуштања беба и ја се надам да ће овај предлог остати у тексту коначне верзије Закона.

18% дјеце у Бијелој дошло је директно из породилишта. Ипак, ово не значи да подршка угроженим мајкама треба да почне у породилиштима или специјализованим болницама – треба да почне још раније.

Деинституционализација, која подразумијева превенцију даље институционализације, захтијева међу-секторски приступ и јаку сарадњу између сектора социјалног старања, здравства и образовања. Грађанско друштво такође игра важну улогу у подршци угроженим социјалним категоријама.

Стога сам веома срећан што данас овдје видим представнике здравствених институција, центара за социјални рад и представнике реномираних друштвених организација.

Ова радионица би требала бити двосјмерна улица; замишљена је као обука, али ће такође омогућити да се чује ваш глас и професионално мишљење у процесу израде Протокола о међу-секторској сарадњи који ће служити као подлога за универзалну праксу - рано препознавање угрожених мајки/родитеља, савјетовање мајки/родитеља којима је потребна помоћ и пружање подршке дјеци и породицама у ризику.