Употреба родно осјетљивог језика – питања и одговори, ауторка Мирјана Влаховић

Употреба родно осјетљивог језика – питања и одговори; ауторка Мирјана Влаховћ

О родно осјетљивом језику, први пут се почело говорити 70-тих година 20. вијека у Сједињеним америчким државама да би се проширило на Европу па на остале дјелове свијета и постало друштвена реалност и правилност у земљама Европске Уније, С.А.Д, Канади, Аустралији, Новом Зеланду, па чак и у сусједној Хрватској.  

Видљивост жена у језику је веома важна, јер се у језику рефлектују родни односи у друштву. Најчешћи начин да се жена учини невидљивом је употребом облика мушког рода за означавање занимања и титула жена. Тешко је разумјети да у данашњем тренутку, када жене дијеле са мушкарцима готово све функције и занимања, и даље постоји оваква конструкција, да се титуле у мушком роду схватају као опште прихваћен род. 

      Ситуација у Црној Гори

Родно осјетљив језик има своју оправданост и законску утемељеност кроз Устав Црне Горе, законску легислативу (Закон о родној равноправности, Анти дискриминаторни закон), као и кроз Конвенције УН-а и правна документа других међународних организација. У нашем језику постоји правило да се субјекат и предикат слажу у роду и броју, као и да постоје мушки, женски и средњи род. Али, и поред поменутих утемељења, родно осјетљив језик се веома ријетко може чути у пракси или прочитати у писаним или електронским медијима.

Ако су постојали радници и раднице, другови и другарице, зашто је у свакодневном говору неприродно да постоје министри и министарке, директори и директорке, тузиоци и тужитељке?

Психолошкиња, Аида Перовић Ивановић, сматра да: “На то утиче тзв. средински фактор и његов облик - учење. Најприје - (рано) учење, усвајање говора/језика. Када сте одмалена изложени само једној варијанти, у конкретном случају - само мушким називима професија, онда је логично да их без задршке тако и усвојите. Ово једнако као што научимо да говоримо неправилно неки падеж или акценат и само они који баш то хоће - прихвате сугестије за правилан изговор кроз школовање. Са родно-осјетљивим језиком је још драстичнија ситуација зато што нас у школи не уче да је правилно за жену која је на челу неког министарства рећи да је министрица/министарка а не министар. Ипак, када би се ово доследно примјењивало у школском систему као и у медијима, извршио би се позитиван утицај на наше језичке навике, а негативан на родно-језичке стереотипе, бар у неком проценту. 

Јасно је да ово не би прихватили сви, али на овај начин би дошло до генерација које су овако образоване и изложене оваквом медијском језику, а које рађају и васпитавају нове генерације. Те нове генерације би коначно биле потпуно утемељене за коришћење и мушких и женских назива за занимања.
Утицај средине огледа се и у томе да, када нека особа и покуша да примијени родно осјетљив језик, други из ближе и даље околине увијек узимају себи слободу да вас коригују и то на начин да вам се смију, изругују вам се, а неријетко и уз вербалну агресију доводе у питање ваш став и разлоге да ствар назовете својим правим именом. 

Коришћење родно осјетљивог језика другим људима, који га не користе, често служи као повод да ове прве етикетирају. Нпр: неће рећи: „О, ти говориш правилно, или у женском роду.... Него ће рећи: а ти си нека феминисткиња, је ли?!“ Наравно, са агресијом у гласу. Ако не желите расправу, ако не желите свађу, ако не желите да будете у центру пажње као неки иноватор, поготово у овој средини гдје људи не воле "новотарије" нити промјену, највећа је вјероватноћа да ћете се повући и "кориговати" свој језик у ретроградном смислу. 

Искуство нам говори да су у неком занимањима доминирали мушкарци, или чак да су само они вјековима уназад обављали нека занимања те није било ни потребе да се развије женски облик тог назива. Како су се ствари мијењале и жене почеле да улазе и у та занимања, нажалост, називи су остали исти. Очит примјер је занимање таксисте, гдје у Црној Гори имате све већи број жена које возе такси, али ми их управо тако и називамо, умјесто у складу са родом - таксисткињама.

Овакав утицај једнак је и на мушкарце и на жене. Уколико, пак, тражимо разлоге зашто жене не користе родно осјетљив језик а зашто то не чине мушкарци - разлог је што велики број жена, управо због искуства своје "другости" кроз "женскост" се боре да не буду друге, на тај начин што ће се пре назвати инжењером умјесто инжењерком, министром умјесто министарком, професором умјесто професорком, адвокатом умјесто адвокаткињом, психологом умјесто психологицом / психолошкињом ... Често пута сам имала прилику да чујем веома успјешне жене које су изјављивале да не желе нико да их ословљава у женском роду у смислу њиховог занимања јер се тако осјећају мање успјешним у томе што раде. 

Потом, имала сам прилику да чујем да одређено занимање у женском роду не звучи "довољно јако, моћно" као када се користи мушки облик. Ради се о психолошкој асимилацији, у којој успјешне жене су спремне да "жртвују"- прикрију свој женски идентитет јер сматрају да, кад су већ успјеле да се образују и изборе за своје мјесто под звијездама - да сад то не треба кварити неким женским родом. Њима је већ довољно тешко било да докажу да су способне за тај позив упркос томе што су жене, па им сада не пада на памет да тај труд и постигнуће минимизирају говорећи за себе да су архитектице, инжењерке, хируршкиње, адвокатице...
Интересантно је да овај проблем немамо код ниже рангираних, то јест ниже плаћених занимања, за која није потребна висока стручна спрема. Нпр, људи без проблема говоре да је неко чистачица, учитељица, санитетка, куварица, службеница...     

Мислим да је то стога што су ова ниже плаћена занимања кроз историју и била углавном "резервисана" само за жене те се употреба мушког облика није адекватноразвила.“
Одјељење за послове родне равноправности, женске невладине организације и УН агенције су одржале бројне семинаре и округле столове на ову тему у прошлих 5 година. Посебно су едуковане новинарке и новинари, али и њихова искуства говоре да у појединим случајевима саме жене захтијевају да буду представљене у мушком роду. Примјери добре праксе су да на изводу из књиге држављана Црне Горе, уколико сте особа женског пола, пише да сте држављанка Црне Горе. Такође, у војној терминологији је уведен термин кадеткиња али не и пот-пуковница, генералка и остали виши чинови. То даје наду да се много тога може промијенити у корист родно осјетљивог језика у наредном периоду.

Професорица докторица Свенка Савић у свом тексту „Родна перспектива језика: предлог за стандардизацију“ (Савић, Свенка „Он је рекла – употреба родно сензитивног језика“ Канцеларија за равноправност полова Владе Републике Црне Горе, Подгорица, 2006) дала је корисна упутсва како да се овај процес убрза ради адекватне употребе родно осјетљивог језика. Свенка Савић сматра да треба „одабрати форму женског рода по сопственој језичкој интуицији (...) професорка/ професорица, деканица/деканка, асистенткиња/асистентица (2006:73) (...) На тај начин подстичемо сваку особу да се креативно односи према сопственом језику, из уверења да је језик својина свих нас (...) не чекајући решења језикословаца.“ (2006:74). Свенка Савић даље сматра да „Критеријум да ‘нешто не звучи лепо или добро’ није научни критеријум“ (Ибид). Ако за нешто не постоји облик онда „Направити облик у духу матерњег језика“ (Ибид).

У научном дискурсу Свенка Савић сугерише да се пише „пуно име и презиме особе чије се дело цитира унутар текста (...) и у листи навођене литературе на крају текста, чиме се чини видљивим допринос жена у датој научној (интер)дисциплини“ (2006:77). Такође, „ Избегавати употребу именица које се односе само на мушкарце (човек) када се говори о припадницима оба пола и користити изразе којима се неутралише само једна полна одредница (људска врста) (Ибид).

     Закључак

Увођење родно осјетљивог језика у Црној Гори представља један дугорочан процес који подразумијева планирано и циљано дјеловање да све друштвене структуре. Треба разбијати предрасуде и заблуде дубоко укорењене у нашем друштву, креативним коришћењем разних форми родно осетљивог језика у свакодневној комуникацији, како би дата форма одомаћила и постала уобичајена.

Литература:

Савић, Свенка, „Он је рекла – употреба родно сензитивног језика“ Канцеларија за равноправност полова Владе Републике Црне Горе, Подгорица, 2006