Интервју предсједника Владе Игора Луксица за Дневне новине

У економском и политичком смислу, Црна Гора је за шест година независности направила успјех са којим морамо бити задовољни, оцијенио је премијер Игор Лукшић у интервјуу за Дневне новине. Он је казао да до краја године не би требало очекивати осцилације у висини зарада у јавном сектору, као и да је неопходно да професионализам преузме примат пред политичком припадношћу приликом избора челних људи у државним предузећима.

У јеку периода протеста или између, представници Владе и моји савјетници били су у Бразилији са представницима МАНС-а и презентовали пројекат Партнерство отворених Влада, гдје смо уврштени у 10 земаља најпосвећенијих политици транспарентности. Такође, у јеку протеста сарађивали смо управо са МАНС-ом и постигли висок степен сагласности у вези са Законом о слободном приступу информацијама. Потпуно игноришем оно што су медијски наступи. Не функционишем на начин што ћу се дневно прилагођавати нечијој изјави, већ на оно што је стратешки курс, како би држава ишла напријед.

Боље би било да нијесмо имали економску кризу, а притом је Црна Гора није изазвала. Увијек може боље. Нијесам срео никог ко долази споља, а да није био задивљен прогресом за ових шест година. Можда смо у Црној Гори превише амбициозни, па нам се чини да је нешто што је озбиљан захват или реформа може брже и лакше. Суочавамо се са много примјера у другим државама, да за много мање ствари треба више времена. У економском смислу можемо рећи да смо на крају циклуса, који није подударан са независношћу. У посљедњих седам-осам година дуплиран је бруто друштвени производ, плате, просјечна пензија, а незапосленост преполовљена. Треба да будемо задовољни. 

Ту још више имамо разлога да будемо задовољни и направљен је већи помак. Добијање датума преговора за чланство у ЕУ идућег мјесеца, налазимо се у предворју чланства у НАТО, постали смо чланица СТО. Све то показује да се Црна Гора драматично добро мијења. Сви који нас посматрају споља то примјећују.

Моје мишљење је да та питања не би требало везати са процесом европских интеграција, као што то чини опозиција. Мислим да на тај начин сами себи скачу у стомак, јер истичу да су им битне европске интеграције, а затим инсистирају на рјешењима, која нико не прихвата у Европи. Подсјећам да је недавно на Заједничком парламентарном одбору, који чине посланици Европског парламента, као и наши представници власти и опозиције, закључено да уставне промјене треба усвојити без условљања. Залажем се да се настави дијалог, у сваком случају. 

Тај процес тече. Већ током седмице ћемо у парламенту имати низ прописа који унапређују пословни амбијент, фискално прилагођавање и стварају услове за рјешавање питања која се односе на ЕПЦГ и КАП. Полазиште је да држава задржи већинско власништво у ЕПЦГ и енергетском систему. Било које рјешење да нам покаже анализа омогућава нам да држава задржи већинско власништво у ЕПЦГ. Међутим, морамо ријешити питање дугова и снабдијевања струјом КАП-а. 

Дугови се могу ријешити кроз стечај, али је велики ризик ако немате обезбијеђена средства са стране или инвеститора који би одржавао производњу. Велики ризик. КАП је теже водити кроз стечај због технологије и производње него било које предузеће. Истовремено, морамо ријешити питање снабдијевања струјом. Имамо јасан став ЕПЦГ да не жели више да КАП буде препрека у њеном развоју. По нама, сљедеће су могућности. Стечај, гашење производње у КАП-у или финансијско реструктурирање. Склони смо да покушамо модел финансијског реструктурирања. Опције су у оквиру тога споразумни раскид уговора, једнострани раскид па онда арбитража или директно арбитража што би подразумијевало дужи временски период. Склонији смо споразумном раскиду уговора, јер враћамо акције држави, а сва потраживања се конвертују у акције. Држава остаје већински власник, а ЦЕАК постаје мањински. Руски партнер те акције може да прода неком ко је заинтересован да уђе у КАП. Наша намјера је да наредни период у интензивној акцији, као што је то било за Жељезару, пронађемо инвеститора, који ће покренути производњу у прерађивачким капацитетима и вратити производњу глинице. То је једина опција да би КАП доприносио црногорској економији. Све је остало на ивици.

Ако желимо да задржимо КАП онда морамо обезбиједити одрживу цијену струје. То је тема коју са ЕПЦГ морамо договорити да ли је опција јединственог предузећа и мање испоруке електричне енергије КАП-у што имплицира нижу производњу или је опција издвајање Термоелектране. У том другом случају ЕПЦГ постаје „зелено предузеће" и бави се валоризацијом хидропотенцијала, а држава као већински власник остварује значајну дивиденду коју користи за социјални програм или за шта се договоримо. Термоелектрану кроз други блок у партнерству користимо за КАП, а у другом дијелу за снабдијевање тржишта, јер би у супротном Термоелектрана имала губитак који не желимо. Дакле, ово је рационална поставка. Нисам чуо бољи предлог, ако га има радо бих га послушао и одсутао од свега овога.

То је та опција. У том дијелу руска страна жели одређене гаранције да ће њихово мањинско власништво бити заштићено. То би се све дефинисало уговором. Тим споразумним раскидом држава постаје већински власник, проналази оквир за функционисање, а онда и тражење инвеститора.

Колико сам схватио опозицији је битна тробојка на основу дефинисаних народних боја Уставом из 1905. године, да ријешимо неспоразуме у вези двије строфе химне, а да српски језик нађе одређени исказ. Предлог који сам изнио је реалан компромис и иде у сусрет том дијелу Црне Горе. Увијек сам истицао да је Црна Гора комплексна и да би требало уважити њене специфичности. Уколико то није прихватљиво, онда је једино могуће иницирати уставне промјене по процедури која је јасна. То подразумијева двотрећинску већину, а потом провјеру на референдуму. Из разумљивих разлога опозиција је свјесна да не може на референдуму обезбиједити три петине подршке. Уважавам и став тог дијела Црне Горе и предложио сам да, као и прошле године, када је била тема наставни језик, рјешења која су рационална, легитимна и примјенљива. 

Када сте у четвртој години мандата, питање је договора када ће бити расписани. Сами по себи протести не видим да имају неке везе са тим. Протесте доживљавам као нешто што је данас честа појава у вријеме економских недаћа свуда по Европи и што само по себи представља додатну мотивацију свакој Влади. Од старта сам разумио захтјеве и врло конкретно дао предлоге и рјешења. Каснији захтјев за оставком Владе, као и у свакој земљи, дио је демократског плурализма и мислим да би требало да будемо поносни да је Црна Гора сазрела и у том дијелу. У Црној Гори су најзначајнији медији изузетно критични према Влади, па ни Дневне новине нијесу благонаклоне. Мислим да више критикујете него што се хвали учинак Владе. Имамо, са друге стране, извјештаје међународних институција који указују на прогрес. Имамо Владу која је потпуно отворена за сарадњу са цивилним сектором и синдикатима.

Мислим да је то неопходно. Мислим да ће професионализација преузимати мјесто у односу на политичку припадност. Само по себи политичка припадност не треба да буде препорука вођењу неког предузећа или установе. Исто тако, та политичка припадност не смије да буде сметња, односно то што неко припада ДПС или СДП не треба да буде фактор који вас искључује из конкуренције. Мислим да у времену пред нама само пословни успјеси или неуспјеси треба да селектирају. Да ли је неко успио да оствари профит, смањи трошкове у предузеће које води, реализовао неку инвестицију, то би требало да буде једино мјерило. И све више ће се то узимати као претпоставка у одлучивању да ли неком обновити мандат или не.

Доживљавам их као театар. То ми је негдје и симпатично и немам проблема са тим. Оно што ми се чини буде ту и нечег што излази из жеље да се укаже на проблем. Чини ми се да носи неку другу мотивацију. Подсјећам се Шекспирових стихова из Магбета, које је искористио Вилијам Фокнер у књизи Крик и бијес. То, отприлике, у преводу иде, на сљедећи начин.

Живот је ходајућа сјенка, несрећни глумац се тресе и шепури на сцени, док игра своју улогу, а потом од њега ништа не чусмо. То је само једна прича, коју нам исприча тужни лик, пун крика и бијеса, који не означавају ништа.

Црна Гора је једна од ријетких земаља која је у мањем проценту кориговала зараде у јавном сектору и то у 2010. години, да би након тога дошло до њиховог раста. Друге државе су значајно обарале зараде. Мислим да у наредном периоду не треба очекивати осцилације када су плате у питању. Храбри ме да након првих почетних мјесеци, у марту и априлу долази до бољег пуњења буџета и вјерујем да оно што је ребалансирани бужет неће бити проблем да се достигне. Уз неке друге мјере буџетски дефицит ће бити мањи од три одсто, јавни дуг на нивоу од оног што важи за земље ЕУ. У нашем случају, на скоро истом нивоу као на почетку економског циклуса 2004. То указује да резултати спровођења фискалне политике дају ефекте, без дубљег задирања у животни стандард.

Владу бих више посматрао као репрезентацију. Меси није имао неких посебних успјеха са репрезентацијом.

Влада функционише и у својим ресорима сваки од министара даје допринос имајући у виду комплексност ситуације и ситуација са којом се суочавају. Вјерујем да труд који се улаже увјерава да је Црна Гора на правом путу.

Ту нема дилема, најрадије бих волио видјети Ајрон Мејден поготово понављање концерта из Сплита 2008. године. Питање је, наравно, колико је све то реално. 

Углавном одмор посљедњих година проводим у Црној Гори, било да је на приморју или Жабљаку, повезано је са породицом.