Излагање министра одбране проф. др Милице Пејановић-Ђуришић одбране на панелу: „Изгледи и опције проширења НАТО на Западни Балкан“

Задовољство ми је што имам прилику да вам се обратим и узмем учешће у дискусији о овако актуелној теми.

Савремени међународни односи подразумијевају све већу међузависност и повезаност земаља, тако да посљедице конфликата или економских криза у разним дјеловима свијета имају значајан међусобни утицај. Границе измедју држава су промијениле свој карактер, па је свакој појединачној држави све теже да самостално и изоловано од осталих прати проток људи, капитала, добара, информација итд.

У ери савремених и асиметричних безбједносних изазова и пријетњи, ниједна држава није више у стању да самостално рјешава све сложеније безбједносне проблеме, што намеће потребу за јачањем међусобне сарадње како на регионалном, тако и на глобалном нивоу. То се посебно односи на регион Западног Балкана, годинама уназад безбједносно кризног подручја. Свјесни те чињенице, у Црној Гори смо се јасно опредијелили за континуирано јачање регионалне сарадње и стабилности, као и за рјешавање отворених питања мирним путем, што је резултирало успостављањем добрих односа са свим државама региона.

Наш став је да је прикључење Западног Балкана Сјевероатлантском савезу најбоља гаранција мира, безбједности и даљег укупног развоја у овом дијелу Европе, посебно имајући у виду да је то регион у којем још увијек има доста отворених питања. У том смислу посебно је важно континуирано развијати сарадњу у оквиру регионалних иницијатива и организација, као што су: Америчко-јадранска повеља - А5; Процес сарадње министара одбране југоисточне Европе – СЕДМ; Иницијатива за помоћ земљама југоисточне Европе (СЕЕ Цлеаринг Хоусе), Процес сарадње у ЈИ Европи – СЕЕЦП и РАЦВИАЦ. У свим овим програмима, земље Западног Балкана кроз међусобну комуникацију и размјену  искустава на пољу одбране и безбједности, а све у сарадњи са НАТО партнерима, усклађују националне политичке и друштвене системе са системом Алијансе, али и доприносе јачању регионалне сарадње и безбједности у цјелини.

Један од најбољих показатеља спремности земаља Западног Балкана да учествују  у систему колективне безбједности је учешће у међународним мисијама и операцијама широм свијета. Тако на примјер, земље чланице Америчко-јадранско повеље и Словенија су слањем заједничког тима у Школу војне полиције за обуку Авганистанских националних снага безбједности у Кабулу, на најбољи начин показале да се на Западном Балкану налазе државе које нијесу само доскорашњи корисници услуга колективног система безбједности, већ активни судионици у одржавању глобалног мира.

Неопходност међусобне сарадње и узајамне помоћи још јасније се показује у ситуацијама учесталих елементарних непогода, пожара, поплава или обилних снијежних падавина у фебруару ове године. Тада су, одмах након упућивања позива Евроатлантском координационом центру за одговор на катастрофе (Еуроатлантиц дисастер респонсе цоординатион центре), чланице НАТО- Словенија, Хрватска, Грчка и САД  упутиле своје хеликоптере да помогну становништву у снијегом одсјеченим дјеловима Црне Горе.

Овај и многи други примјери доказују да НАТО данас није само војно-одбрамбени савез, већ и политичка организација која почива на заједничким вриједностима, као што су: демократија, владавина права, поштовање људских права, борба против организованог криминала и корупције итд.

Имајући то у виду, проширење НАТО на  Западни Балкан представља стратешки интерес региона, потпуно комплементаран са јасно израженим приоритетом свих држава региона у погледу њихове ЕУ интеграције. Осим тога што је јасна порука у погледу извјесности кад је даље проширење Алијансе у питању, мишљења сам да је НАТО у више наврата јасно ставио до знања свим земљама-аспирантима за чланство да је главни критеријум уласка једне државе у Алијансу њен индивидуални напредак на пољу испуњавања јасно дефинисаних стандарда и критеријума. И поред чињенице да је позив у евроатлантску породицу у великој мјери политичка одлука, убијеђена сам да свака од наших држава, која успјешно спроведе процес реформи система и задовољи неопходне критеријуме, може рачунати на  позив за чланство.

Упркос актуелној глобалној економској кризи, која у многоме детерминише слику међународне заједнице и значајно утиче на политику свих већих субјеката међународних односа, па и НАТО савеза, са сигурношћу можемо очекивати да земље Западног Балкана добију позив да се придруже Алијанси у будућем периоду, уз услов наравно да  наставе са испуњавањем неопходних стандарда. Поруке и закључци са Самита у Чикагу представљају основ за реално очекивање да ће, на идућем самиту, НАТО званичници упутити позив за чланство и некој од земаља Западног Балкана, те да ће се тај „тренд“ наставити до коначне интеграције цијелог региона у евроатлантску породицу. На тај начин цио регион ће бити у прилици да доприноси очувању глобалног мира, а НАТО ће постати најјачи гарант да се немила дешавања којих је, нажалост, било доста у претходним деценијама, више не понове. До момента позива за чланство од стране Сјевероатлантског савеза, државе Западног Балкана морају са још већим нивоом озбиљности и посвећености наставити да раде на испуњавању стандарда који се од њих очекују, спровођењу процеса реформи и, посебно, очувању сада већ високог нивоа регионалне сарадње.

Хвала на пажњи!