"Стереотипи и развој" ауторски текст савјетника за економску политику и развој Борислава Ратковића објављен у "Вијестима"

Још се вије криза Европом и дужнички терет стоји као опомена и пријетња стабилности многих европских економија. Уздрмани корпус европског пројекта, колико год у основи имао хуману и прагматичну идеју окупљања и удруживања око универзалних вриједности које баштини цивилизација, тешко налази пут до рјешења која би учврстила интегративну нит на основама чвршће монетарне, фискалне или неке друге форме. Ипак, европска идеја је жива, иако свијет и човјек у њему, у својој несавршености често ограничен уским националним интересима и визурама, своја суверенистичка права с опрезом транспонује на заједницу.

Ових дана, након затворених поглавља која третирају науку и образовање, актуелан је процес скрининга националне регулативе по појединим поглављима која ће бити предмет преговора са ЕУ. Озбиљност и компетентност у почетним активностима овог процеса показује одлучност и спремност да се стратешки циљ усмјерења на евроатлантске интеграције прагматично фундира, и поред тога што је економска политика у првим мјесецима ове године, у условима поремећених развојних перформанси, суочена с изазовима финансијске консолидације и стварања услова дугорочне стабилности јавних финансија. Овладавање стратегијом одрживог јавног дуга и санирања буџетског дефицита, уз програме штедње у сфери јавне потрошње, у том смислу, опредјелјују активности у овој години, уз напоре да се ојача приходна страна буџета приливом по основу легализације сиве економије, наплате заосталог пореског дуга и јачања финансијске дисциплине и тежњу да се, и поред свих тешкоћа, очува развојни потенцијал стимулативности пореског система и других мјера којим се генерише привредна активност. Позитивни импулси у том смислу који долазе из приоритетних привредних сектора, те банкарског сектора који уз добру ликвидност показује знаке појачаног интереса за нове пласмане и актуелну подршку Свјетске банке буџетској консолидацији и Њемачке развојне банке (КWФ) за инфраструктурне пројекте, охрабрују и показују да систем има подршку међународних финансијских институција, иако је процјена Свјетске банке о могућностима раста црногорске економије у 2013. смањена на 1,8% (пројектовано 2,5%). Дакако, и даље су присутни терет енигме око економски одрживих рјешења везаних за КАП и друге системе, проблеми неликвидности, недовољне конкуретности и слабе извозне усмјерености. Истовремено, постоје врло конкретне најаве могућности да се покрене неки од крупних пројеката из области путне инфраструктуре, енергетике и туризма чиме би се створили услови за дугорочно активирање домаћих капацитета уз утицај на ново запошљавање и уопште снажан и очекиван уплив мултипликационог ефекта на укупан раст и развој економије.

Но, европска прича и текући проблеми, иако конфликтни, само су повод за један непретенциозан осврт на неке лимите објективним могућностима динамичнијег развоја. Означавајући их као својеврсне стереотипе, прије свега, има се у виду тај генетски код инфериорности по коме је све оно што долази са стране боље и вредније, а свака аутентична идеја и активност подвргнута некритичком суду негације. Функционишући несвјесно дуго на тој матрици, не тако давно, могли смо се суочити са понижавајућом флоскулом о угрожености елементарне способности да се прехранимо у случају државног осамостаљења (?!), што доста говори о синдрому инфериорности. Изоштравајући ову визуру до карикатуралног, без намјере да се трагови такве перцепције траже у данашњим приликама, само се указује на објективно велик потенцијал који Ома Гора има у расположивом хуманом, природном, геополитичком и другом ресурсу чијом активацијом, уз све назнаке да то захтијева и капитал и вријеме, али и више вјере у сопствене могућности и визију, систем може неспорно да успјешније развија функције пропулзивности. Зато, не доводећи у питање тако неспорне бенефите од европског процеса, управо кроз процес јачања сопствених иницијатива и моћи, треба доприносити афирмацији спремности и способности за прихватање стандарда цивилизацијског прогреса.

Велики напори који се чине да се систем јавних финансија, у условима разорногдејства кризе, консолидује и доведе на мјеру дугорочне одрживости увијек покрећу асоцијацију на наш, углавном профани, доживљај државе као системске творевине која, по правилу, угрожава и ускраћује наша пфава. Из те перспективе, држава као таква је прибјежиште свих наших реалних и нереалних захтјева и очекивања и од ње је тако пожељно само узети. Чак и у условима кад је, закидајући је неизвршавањем својих пореских и других обавеза, доводимо у позицију да у својим билансима не може наћи простор за алиментирање свих конституисаних права и обавеза. Наравно, детаљнија елаборација би нас неминовно упутила и на несавршености система који у својој транзицији објективно није био подједнако праведан према свим грађанима. Но, намјера је била указати на то да је однос државе и грађанина двостран однос који у регуларној констелацији представља значајан развојни ресурс.

Налазећи исходиште у оним страницама историје које су условљавале и обликовале живот у колективитету са формираном свијести неповјерења и страха од свега што носи изазов новог и ризичног, у савременим условима није тешко наћи трагове тог историјски условљеног односа. Отуда резерва и недовољна иницијатива према новим предузетничким пројектима који логиком капитала и тржишта, по природи ствари, разбијају многе уходане резоне отварањем неких нових развојних перспектива у којим нема мјеста за олако стечене привилегије. С друге стране, често некритички однос према иницијативама са стране може да угрози интересе који почивају на аутентичности и специфичности наших реалних потреба. У таквом дуалитету, афирмација индивидуалних вриједности и капацитета представља ресурс на којем у већој мјери треба да почива систем отворене, тржишно оријентисане економије који конкуренцију и конкурентност држи као објективну мјеру успјешности и валиђности, насупрот хијерархијским, формалним или статусним појавним облицима вредносног одредјења личности.

Наравно, вриједносни систем који у својој неспомој потреби да се прилагођава новим односима афирмише профани однос према материјалном без утемељења у објективној заснованости на раду и способности и без довољно разумијевања и мјере за напоре у сфери иновативног, истраживачког и духовног прегнућа којим се мијења и покреће свијет окошталих увјерења.

Показујући се као лидер у региону у напорима да у оквиру европског процеса оснажи нове вриједности и пра^рила, Црна Гора свакако показује да својом отвореношћу и сарадњом разумије глобалне процесе и тежи да свој развој усклади с правилима развијеног свијета. Уз широк простор да се тај процес учини пробитачнијим, она показује и способност да се у већој мјери артикулише сопствени економски идентитет, креативност, иницијатива и интерес, као и способност да се искористе предности регионалног повезивања, раскидајући притом са стереотипима о којим говори овај скроман прилог.