Предсједник Владе Мило Ђукановић говорио у Беранама на Свечаној академији поводом обиљежавања двије стотине година од рођења Петра ИИ Петровића Његоша

Видео: Предсједник Владе Мило Ђукановић говорио у Беранама на Свечаној академији поводом обиљежавања двије стотине година од рођења Петра ИИ Петровића Његоша

Поштовани грађани Берана и Црне Горе,

Даме и господо,

Чини ми изузетну част да вас поздравим у Беранама, једном од најстаменијих темеља црногорске државе, на свечаној академији поводом два вијека од рођења Петра ИИ Петровића Његоша.

Координациони одбор за прославу овог великог јубилеја одлучио је да једна од четири свечаности на највишем државном нивоу буде организована овдје, посвећена Његошу, и историјским везама првака овога краја са Његошем и другим црногорским владарима, као и Полимља и Васојевића и цијелог сјевера Црне Горе са Цетињем. Његош подједнако припада и Цетињу и Беранама, као што је цијели овај простор дио славне црногорске историје и традиције. Остало је записано да је „генијални духовник Мојсије Зечевић... добијао силу повјерења код Светога Петра и Владике Рада...“, који су га „...радо примали и привили уза себе...“.

Прилика је да још једном одамо признање Његошу, али и да у овом времену укажемо на његову величину и генијалност, и свестрани значај за Црну Гору. Он је постао славан и слављен захваљујући изузетном књижевном дјелу, које га је уврстило у највеће европске и свјетске пјеснике свих времена. Ми у Црној Гори не смијемо оставити по страни ни његово владарско и државничко насљеђе. Његош је био први владар династије Петровић који је створио трајне и дјелотворне органе државне власти. Иако је у вријеме Петра И формиран Суд и донешен Законик, он се ипак морао служити и молбама и клетвама. Његош је такво стање промијенио из темеља.Снагом државничке воље, ријешеношћу да од Црне Горе направи уређену државу, он је установљењем, како би се данас рекло ефикасних инситуција власти, ломио отпоре који су кочили процес модернизације. Одучавао је Црногорце од самовоље, од насиља, нечасних дјела, од издаје, методама које су,нажалост, у том времену једино биле могуће. Његош је установио и прву државну школу, државну штампарију, уредио државне финансије, подигао прву јавну зграду за смјештај државних институција, покренуо издавање књижевног часописа, започео публиковање првих школских уџбеника... Он је својим дипломатским напорима успио и да склопи први међудржавни уговор о разграничењу с једном великом силом, чиме је започео процес међународног верификовања црногорских граница, настављен за вријеме Књаза Данила. Надасве, иако духовник, пресељењем из Манастира у Биљарду, показао је да је у првом реду владар и државник.

Све су то остварења која нас данас још више обавезују на промишљање и вредновање Његошеве историјске личности. Као владар и државник, он је брижно радио на окупу свих територија које су историјски и географски гравитирале Црној Гори, и настојао да државном језгру око Ловћена врати оно што му је силом одузето. Зато је морао успоставити везе са угледнијим и значајнијим људима у свим околним областима под османском влашћу, од Дурмитора до Лима... Поузданим савезништвом Његошева Црна Гора чинила је реалнијим вјековна надања народа из ових области у ослобођење од туђинског ропства. Цијела галерија значајних личности из ових крајева ушла је у Његошев живот и обиљежила његово вријеме. Многи од њих су захваљујући томе и данас присутни у нашој историјској свијести као најбољи изданци своје епохе, и узори за сва времена.

За младог Његоша и његове прве године владавине изузетно је драгоцјена била подршка коју је имао од игумана манастира Ђурђеви ступови Мојсија Зечевића. Као човјеку од посебног повјерења, чије је преговарачке способности изузетно цијенио, Његош је игуману Зечевићу давао деликатне политичке задатке. То се види и из једног Његошевог писма босанском паши, у којем поручује: „Све што ти игуман рече, то ти ми зборимо, и све што с њим углавиш, знади добро да с нама главиш“. Управо захваљујући игуману Зечевићу, али и многим другим угледним првацима, Црна Гора је снажила свој утицај у Васојевићима и читавом Полимљу. Велики број васојевићких главара одржавао је блиске везе са слободном Црном Гором, тако да је и прије формалног присаједињења Васојевића Црној Гори овдје функционисала црногорска власт.

Поред Мојсија Зечевића, Васојевићи су Црној Гори у 19. вијеку дали више значајних личности. Међу њима се свакако посебно истиче војвода Миљан Вуков Вешовић, кога је Његош побратимио са својим насљедником Књазом Данилом, желећи да и тиме учврсти везу између Васојевића и Црне Горе. Он је војводско звање добио са Цетиња. Како биљежи његов син Војвода Гавро Вуковић, кад је прогласио присаједињење Васојевића Црној Гори, и то саопштио Књазу Данилу, он га је, плашећи се да Васојевићи због тога не пострадају, ослободио било каквих обавеза. Али, Војвода Миљан Вуков био је одлучан: „Остајем с тобом и Црном Гором“, одговорио је Књазу Данилу.

Управо Његошев примјер показује колико је тешко правити државу у неповољним политичким и економским околностима, посебно у друштву гдје постоје у не малом броју и они који су, најчешће ирационално, због својих заблуда и ината, противници њеног стварања. И такве отпоре, и ту назадну свијест – којој је драже да служи туђој држави него да има сопствену – Његош је успијевао да савлада и превазиђе. Ови Његошеви владарски проблеми и искушења нијесу нажалост мимоишли Црну Гору ни у наредним вјековима, нити су ишчезла мишљења утемељена на заблудама и на служењу туђим интересима.

Цијели простор Црне Горе, укључујући и Потарје и Полимље, прошао је и сва искушења 20. вијека. Али је и у том времену дао огроман допринос њеном свеукупном друштвеном развоју. Историја Црне Горе у 20. вијеку је добрим дијелом историја овога краја, коју су исписивале генерације знаменитих личности. Са ових простора потиче интелектуална и стручна елита која је својим знањем, својим значењем и утицајем често далеко превазилазила границе Црне Горе и Југославије.Увијек је незахвално набрајати њихова имена, али ћу ипак поменути Михаила Лалића, Ћамила Сијарића, Радована Зоговића, Милована Ђиласа, Миодрага Булатовића... Чак и у књижевности неке велике земље, а не црногорске, ових пет стваралаца били би оно што јесу – пет великана. Са ових простора је и Хомер 20. вијека – Авдо Међедовић, којега називају и посљедњим великим епским пјесником на Балкану. Тешко је набројити све научнике, универзитетске професоре, љекаре и јавне дјелатнике из ових крајева, који су и у вријеме антифашистичке борбе и послијератне изградње, и у Црној Гори и у Југославији предњачили знањем, угледом и моралним ликом. Зато с правом можемо рећи да су ствараоци и прегаоци од Пљеваља и Вранешке долине, до Комова, Дурмитора и Проклетија, од Турјака, Сињајевине и Војника, једнако као и до Румије, Орјена и Ловћена, дали огроман допринос уздизању Црне Горе и величини њеног имена. Мало је земаља у којима је за тако кратко вријеме, на тако малом простору, израсла тако велика и уважена друштвена и интелектуална елита.

Ови крајеви су дали и многе личности које су имале посебно мјесто у политичком животу Црне Горе, у заједничкој држави, али и у другим државама. Војвода Гавро Вуковић је родоначелник црногорске модерне дипломатије, и један од најважнијих министара спољних послова свога доба, са најдужим мандатом у независној црногорској држави. Данашња Црна Гора, у његову част, установила је у његовој родној кући у Беранама престижну Дипломатску љетњу школу, коју и највећи свјетски државници сматрају достигнућем регионалног значаја. Поменимо и генерала Радомира Вешовића, који се на традиционални црногорски начин борио за одбрану части своје земље. Читава је плејада истакнутих људи из Берана заузимала значајна мјеста и у међуратном комунистичком покрету, а касније и у антифашистичкој борби. Послије '45. године само из овог краја било је неколико истакнутих црногорских и југословенских лидера – од Ђока Пајковића и Будислава Шошкића, до Доброслава Ћулафића и Момчила Цемовића...

Даме и господо,

И кратак преглед од Његошевог доба до данас потврђује да се око једне историјски утемељене, слободарске идеје, недвојбено праведне и еманципаторске, окупила цијела Црна Гора – и Катунска и Брдска, Граховачка и Приморска, Дурмиторска и Затарска, Васојевићка и Полимска... Захваљујући томе, наша генерација је и могла имати ту привилегију да обнови црногорску државу готово након једног вијека. И то по први пут у историји мирним, демократским путем.Без огромног доприноса у том подвигу људи овога краја, људи са Сјевера Црне Горе, не би било ни данашње Црне Горе. Демократском вољом већинске Црне Горе, и црногорска државна политика, и грађани који су је подржали, само су тежили ономе чему је тежио и Његош:независној, стабилној, уређеној и просперитетној држави.То је идеал Црне Горе и Његошевог и нашег времена, као и читаве епохе династије Петровић Његош. Апсурдно је и политички цинично када се данас поједине политичке групације представљају као изворни поборници традиције петровићевске Црне Горе, а огорчени су противници њиховог највећег достигнућа – независне црногорске државе. Не може себе неко сматрати Његошевим сљедбеником, а истовремено бити противником државе којом је и Његош некада владао. И данас, као и тада, свој идентитет и политичка увјерење можемо дефинисати на различите начине, али држава Црна Гора је изнад свих наших идентитетских опредјелјенја и разлика.

Данашња Црна Гора, која је у преговарачком процесу за чланство у ЕУ, и на прагу НАТО, уважена као сусјед и партнер у међународној заједници, гради свој модерни профил на различитостима – од културолошких и идентитетских до политичких. Она може остати стабилна и достићи могући жељени ниво економске и демократске развијености само уколико и убудуће мултиетничност буде једна од најчаснијих и најпрепознатљивијих застава савремене Црне Горе. Ни данас није престала потреба да се ради на друштвеном, економском, културолошком и комуникацијском обједињавању државног простора Црне Горе. И наш данашњи задатак мора бити јачање свијести о његовој компактности. Био је то и Његошев задатак, као и његових насљедника Књаза Данила и Књаза Николе. Разлоге што тај процес није давно окончан свакако треба тражити у бурним дешавањима 20. вијека. Тек на његовом почетку, након Балканских ратова, неке области на сјеверу нашле су се у саставу Црне Горе. Али тај период је трајао врло кратко, наступило је вријеме југословенске државе. Практично није било времена да на тим просторима заживи црногорска државна идеја у њеним државним границама. Кад причамо данас о државној кохезији и интегрисању цијелог државног простора Црне Горе, не смијемо заборављати да ниједан наш град, осим старе пријестонице Цетиње, није био дуже од пола вијека у саставу независне црногорске државе. Утолико више морамо бити поносни на 21. мај 2006. године и на очувану идеју црногорске државотворности.

Свјесни великог и сложеног историјског насљеђа, ми данас веома одговорно промишљамо стратегију државне политике за 21. вијек. Наша је дужност да препознамо захтјеве овога времена, и да на изазове које нам оно намеће пружимо ваљане одговоре. За тражење тих одговора биће нам од велике користи и све што знамо о Његошевом времену, и о Његошевом дјелу.

Историја и Његош учинили су Црну Гору славном. Али, тенденциозна и дневнополитичка и политикантска тумачења његовог дјела, са разних страна и са различитим предзнаком, често су, као и данас, била и велико оптерећење. Прослава Његошевог јубилеја поново подстиче тенденциозне и неутемељене оптужбе на рачун великог пјесника и наводног геноцидног карактера његовог дјела. Ми не славимо Његоша да бисмо било кога провоцирали или вријеђали. Ми славимо његово дјело као врхунац пјесничко-филозофске мисли, и духа једног народа и једне епохе, поносни на мултиетнички склад савремене Црне Горе. Његошево дјело је највећи тријумф генијалног ума који је постигнут на простору Црне Горе. Таквим приступом и односом према Његошу Црна Гора обиљежава почетак трећег вијека његове бесмртности. Окренимо се сви нашој Црној Гори и великим циљевима у блиској будућности. Велику историју већ имамо.

Захваљујем на пажњи.