ХЕЛЦЕЛ: Обамина администрација још има времена да упути позив Црној Гори за НАТО

Виши савјетник Центра за трансатлантске односе на Универзитету Џон Хопкинс, Мајкл Хелцел у ауторском тексту за Вашингтон пост каже да би приступање Црне Горе и Македоније НАТО-у био опипљив доказ да Москва не врши скривени притисак и има вето над приширењем Алијансе. Обамина администрација, подвлачи Хелцел у својој колумни, још увијек има времена да преиспита одлуку и убиједи европске савезнике да пристану да се Црна Гора придружи алијанси и изврше притисак како би Грчка и Македонија постигле договор око имена.

Коментар из Вашингтон поста преносимо у цјелости:

Реагујући на московску агресију у Украјини, предсједник САД-а Барак Обама обећао је помоћ НАТО чланицама - Пољској, Литванији, Летонији и Естонији, али истовремено показао мањак воље да искаже потребно лидерство, како би се у агенду на Самиту у септембру уврстило проширење Алијансе.
Обамино оклијевање, које је омогућило генералном секретару НАТО-а Андерсу Фог Расмусену да питање проширења алијансе одгоди за наредну годину, показало се као непотребан корак, и не баш мудар.

НАТО проширење, двостраначки напор који је обухватао Клинтонову, Бушову и Обамину администрацију, једно је од најуспјешнијих постигнућа америчке спољне политике у посљедње двије декаде.
Као резултат што су се прикључиле НАТО-у, више од 100 милиона људи из Централне и Источне Европе, дванаест нација од Естоније до Албаније, на слободним изборима изабрали су владе и поставили националне приоритете без страха од спољне агресије.
Штавише, у Авганистану и другдје, НАТО је имао прихода од нових чланица, иако неколико земаља још увијек троше само два одсто БДП-а на одбрану. Имајући у виду дестабилизацију Украјине од стране Москве, може се само замислити расположење балтичких држава и Пољске, када не би биле заштићене чланом 5 НАТО-а који предвиђа гаранције заједничке одбране.

Црна Гора и Македонија су спремне и вољне, али још увијек у немогућности да се придруже НАТО-у. Далеко на сјеверу, подршка за чланство у НАТО-у расте у двије нордијске земље. Новоизабрани премијер Финске Александар Стаб, присталица учлањења у алијансу, потписао је меморандум о разумјевању са НАТО-ом. Стабова одлука, заправо, само рефлектује широко распострањени став у Финској да је руска инвазија Украјине угрозила безбједност њихове земље. Слична мишљења чују се и у Шведској, такође чланици Европске уније. Обје земље су НАТО партнери које су узеле учешће у мировним мисијама у Босни и на Косову, и слале контигенте у Авганистан, гдје су претрпјеле фаталне исходе.

Питање проширења НАТО-а није перферно. Према Сјеверноатлантском уговору, са којим је створен НАТО 1949.године, проширење алијансе је основни (уграђени) елемент. Члан 10 предвиђа да једногласним споразумом алијанса може позвати „било коју другу европску земљу која је у позицији да чува принципе Уговора и доприноси безбједности свјерноатлантског подручја“.
Међутим, и даље постоји оклијевање у неколико европских пријестоница да се придруже алијанси, првенствено због страха да се односи са Русијом не погоршају, позивајући се на Украјину, иако Кијев више није заинтересован да се придружи НАТО-у.

Доказ је и случај са малом Црном Гором, иако влада уврежено мишљење да је та земља спремна да се придружи алијанси, након успјешне реорганизације обавјештајних служби, која је сертификована и од стране ЦИА.
Инклузијом Црне Горе би се допринијело да цијела сјеверна обала Медитерана буде територија НАТО-а, од Турске до Шпаније. Ипак, ове недјеље у Бриселу, Расмусен је казао да ће одлуку о позиву донијети крајем наредне године, покушавајући да ублажи реторику и ударац, тако што је додао „да ниједна трећа земља нема право вета на питање проширења НАТО-а“.

Македонија је сертификована још прије шест година за учлањење, али је Грчка ставила вето на ту одуку, због спора око конституционалног имена. Инсистирајући на томе да је де фацто савезник, Македонија је ентузијастично приступала НАТО операцијама. У поређењу са бројем популације, њени контигенти у Авганистану су били једни од највећих, гдје су се трупе добро показале у борби.

И Грузија се надала да ће добити позив у септембру, након што је прије шест година Акциони план за придружење оспорен на самиту. Кључни европски савезници, трауматизовани у грузијско-руском рату из 2008.године, блокирају учлањење Грузије, упркос томе што је спровела успјешне војне и цивилне реформе. Грузија ће ипак морати само да се задовољи побољшаним пакетом помоћи.

Када су се руски лидери 1990.године, психолошки рањени због распада Совјетског савеза, противили идеји да се бивши савезници Варшавског пакта придруже НАТО-у, рационална расправа је ипак била могућа, јер су знали да западна заједница није имала увредљиве намјере.
Тек са успоном Владимира Путина, којем је био потребан непријатељ како би оправдао своју ауторитарну домаћу политику, анти-НАТО пропаганда је дошла до изражаја. Кремљ зато намјерно форсира причу да је НАТО обећао Русији да се неће ширити, мит који је неколико научника оповргло.

Чак и са строжим економским параметрима, Вашингтон можда неће бити у могућности да преокрене руске војне акције у Украјини. Уколико би Москва захтјевала да се НАТО повуче из мисије, дошло би до негативних геополитичких посљедица.

Упркос ономе што је Расмусен саопштио, Обамина администрација још увијек има времена да утиче да на Самиту у септембру буде и питање проширења, тако што би преостале скептичне европске савезнике убиједила да пристану да се Црна Гора придружи алијанси и заједнички изврше снажан притисак како би Грчка и Македонија постигле договор око имена.

Приступање Црне Горе и Македоније би био опипљив доказ да је Члан 10 добар и да живи, као и да Москва не врши скривени притисак и има вето над приширењем алијансе, и охрабрила остале аспиранте попут Шведске и Финске, показујући да су врата НАТО-а остају отворена.

Извор: wасхингтонпост.цом

Оригиналну верзију можете подгледати овдје