Чак 66 жена у војницкој униформи - Побједа 05. април 2015. године

Војни позив је нешто штоје престало бити резервисано само за мушки дио популације. Некада је био искључиво мушки посао, док сада постоји могућност да дио Војске Црне Горе постану једнако мушкарци и жене, односно сви људи који се проналазе и имају интересовање према овом и те како динамичном и захтјевном позиву. ВЦГ тренутно има шест жена официрки, 12 подофицирки, 48 жена војника по уговору и 99 жена цивилних лица на служби у Војсци, односно 8,92% на нивоу Војске, а у систему одбране 12,20% жена.

У разговору са поручницом из Центра за обуку Војске Црне Горе, првом женом официрком у Војсци која је уједно и координаторка за родну равноправност ВЦГ и тренерица за родну перспективу у војним операцијама Сањом Пејовић, сазнали смо од куда љубав према војном позиву, колико је он тежак за жену и од каквог је значаја подршка породице.

Изазован посао

- Увјерења сам да овај позив привлачи људе који прије свега гаје изражену љубав према сопственом народу и држави и који су спремни да је штите ако затреба. Војни позив данас подразумијева могућност рада на многим пољима с обзиром на промијењено окружење и на чињеницу да Војска прати иновације и интензивно се мијења у складу са својим стратешким циљевима. Ово је веома изазован посао гдје постоји могућност да се остварите на више поља. То је позив гдје ћете, између осталог, бити здрави и у форми јер сте стално физички активни, гдје можете да будете дио процеса интеграција и да веома често са поносом представљате своју земљу јер војска сарађује са великим бројем земаља на међународном и регионалном плану поносно прича поручница.

Сања Пејовић додаје да је спектар активности огроман ,,од учешћа у разним спортским активностима и такмичењима до стрељаштва, наоружања и многих других војних тема које су једнако интересантне".

- Наравно ту су и редовна примања, слободан викенд, могућност учешћа у мировним мисијама и много других веома занимљивих активности које чине овај позив привлачним. Прије свега, овај посао морате вољети да би се њиме бавили, а све остало што је добро је плус више казала је Пејовић.

Према њеним ријечима, некада, док је овај систем био искључиво резервисан за мушку популацију, постојала је подјела на мушке и женске послове. Поручница је подсјетила да су жене радиле углавном у администрацији, у медицинском дијелу или на неким сличним пословима. Данас, како истиче, та подјела послова на искључиво мушке или женске више не постоји, јер се очекује да ,,жене које хоће и желе да раде у Војсци знају шта хоће, знају на коју дужност се јављају и шта се од њих очекује".

- Одговорност у Војсци је заступљена и према пословима и наравно према функцији која се обавља. Одговорност, обавезе, понашање, од односа према потчињенима и претпостављенима, до ствари којима рукујете, све је то прописано јасним војним правилима, Законом о Војсци и другим важећим војним документима (Правило службе, Стројево правило, Кодекс војне етике) тако да одговорност постоји по свим елементима прича Пејовићка.

Упитана да ли и даље постоје расправе да ли жена треба да служи војску, саговорница објашњава да су расправе на ту тему све рјеђе.

- Улога жена и мушкараца у ВЦГ данас је јасна и дефинисана описом радног мјеста које обављају, тако да за све припаднике ВЦГ важи једно, а то је да свој посао морају радити професионално, достојанствено и часно, у духу традиције нашег народа и складно ономе што Војска представља у друштву и народу. У том дијелу сви заједно имамо иста права и обавезе у извршавању додијељених задатака. Мушкарци, односно припадници Војске Црне Горе апсолутно немају проблем у извршавању задатака које задаје жена. Наравно то подразумијева да је жена која је на одређеној позицији оспо-

собљена за рад на том мјесту и да свој посао обавља професионално, што се очекује и од једних и од других. Оваквих примјера у Војсци има сасвим довољно и све функционише како треба каже Пејовићка.

Позитивне реакције

- Сваки радни дан припадника ВЦГ почиње јутарњом смотром, а затим обавезним физичким вјежбањем. Након тога слиједе свакодневне активности везане за обуку и родну равноправност, као и рад на неколико пројеката гдје активно учествујем, а за друге наравно у складу са пословима које обављају ове активности се разликују објашњава поручница.

Пејовићка објашњава да окружење на њен позив реагује на различите начине, али што је најбитније реакције су већином позитивне.

- Људи реагују различито па тако постоје разне констатације, од оних мање забавних и помало смијешних питања попут

- како то жене у Војсци, и шта ви тамо радите, до оних охрабру-

јућих ријечи подршке и уважавања оних људи који су у току са временом у којем живимо. Пријатељи су углавном одушевљени, интересује их све чиме се бавим и подржавају ме у потпуности каже Пејовићка. Присјећајући се првих војних дана, саговорница прича да су они били прилично конфузни и да јој је требало времена да схвати које су све њене обавезе, шта мора да научи и зна као официрка ВЦГ.

- Што се тиче прилагођавања, мислим да је тај период исти као и за било који други посао. Потребно је одређено вријеме да се људи који су нови у систему навикну и да науче прије свега како да квалитетно обављају послове који су им дати. За све је потребно вријеме и наравно воља и рад. Пракса је најбољи учитељ свакога посла. Када су вјежбе у питању, оне могу бити тешке на самом почетку, док се још такорећи учите и упућујете у посао којим се бавите. У том дијелу једнако је тешко и за мушкарце и жене, међутим, временом и уколико сте што више присутни на вјежбама које се организују у одређеној јединици, оне постају много лакше, а ви много сигурнији и бољи каже Пејовићка.

Упитана колико је важан пораст броја жена и њихова заступљеност у Војсци Црне Горе, саговорница објашњава да је то питање везано прије свега за стратешке циљеве наше земље, а самим тим и Војске а то су улазак у ЕУ и НАТО.

- Родна перспектива је само једно од поља на којима се интензивно ради у оквиру реформе сектора одбране. У складу са овим постоје одређене међународне обавезе као што је имплеметација Резолуције 1325 Савјета безбједности УН и пратећих резолуција које су обавезне за све земље чланице УН, а самим тим и за нашу земљу и систем одбране. Веома значајна у овом дијелу је и НАТО директива Би-СЦ Д 40-1 која се, такође, односи на имплементацију ове резолуције и успостављање родних савјетника на свим нивоима од стратегијског до тактичког нивоа. Такође, акценат је дат на обукама из ове области. Ту је и релевантни национални правни оквир и закони које смо обавезни да примјењујемо каже Пејовићка.

Како додаје, пораст броја жена у ВЦГ и њихово укључивање веома је важно уколико хоћемо да постигнемо успјех у поменутим областима. Концепт безбједности 21.вијека, како каже, значајно је измијењен због глобализације.

- Изазови, ризици и пријетње по безбједност су измијењени у односу на раније периоде, па ако желимо да успјешно одговоримо на све наведено, неопходно је да радимо са пуним капацитетима, а не да ангажујемо само половину популације. У једном демократском друштву мушкарци и жене могу само заједничким капацитетима дати пуни допринос свом радном окружењу и цјелокупном друштву од којег половину чине жене. Па зар онда није апсурд разматрати потребу за њима у било којем систему? пита саговорница.

Динамика

Саговорница даље објашњава да се жене у ВЦГ тренутно налазе на почетним командним дужностима у складу са својим чином. Како каже тренутно највећи официрски чин у ВЦГ за жене је поручникца.

- Мора се имати на уму да је Војска Црне Горе формирана након стицања независности, те да је у питању релативно млад систем, који се гради и реформише у складу са најбољим стандардима и праксама. Ја сам кренула са почетним чином потпоручникце 2009. године, након предвиђеног законског рока и испуњених критерија постала сам поручница. Осим мене постоји још пет жена официрки у ВЦГ углавном на почетним официрским дужностима у складу са њиховим чином, од чега су њих четири завршиле академије у иностранству. Пејовићка истиче да испуњавање обавеза поручнице дефинитивно нијесу лаке, али је динамика и сами појам тог позива у исто вријеме покретач и изазов за који се вриједи трудити.

- Људи морају размотрити шта се све од њих очекује и прије него се одлуче за неки позив поручила је Пејовићка.


Саговорница прича да је родна равноправност у Војсци помогла да се на прави начин схвати улога жена у овом систему. Та улога је, како каже, била јасна и раније, али су стереотипи о раду жена у Војсци били доста јаки, али је сада то превазиђено. Пејовићка каже да су Министарство одбране и ВЦГ на тему родне равноправности направили велики искорак и постигли значајне резултате прије свега у складу са Законом о родној равноправности у МО и ВЦГ су именовани координатори за родну равноправност на нивоу Министарства и Војске. Ова тема је препозната у систему одбране као веома важна и у складу са тим МО и ВЦГ учествују у три међународна и регионална пројекта, гдје смо већ препознати као систем који се интензивно бави овом тематиком и постиже мјерљиве резултате. Састанци везани за ову област се редовно организују у сарадњи са регионалним партнерима и међународним организацијама. Обуке ВЦГ из области родне равноправности се организују од 2011. године и то на неколико нивоа. Једна врста обука се односи на општу информисаност већег дијела Војске о релевантним међународним, затим националним оквирима и обавезама из ове области. Осим ових, обуке се организују и у сарадњи са нашим међународним и регионалним партнерима, па је велики број људи обучен у иностранству и код нас кроз семинаре и едукације каже Побједина саговорница. Како истиче, ВЦГ је кроз учешће у регионалном пројекту „Јачање регионалне сарадње на плану интеграције родне перспективе у реформи сектора безбједности у земљама западног Балкана“ успјела да обучи својих пет официра, који су постали регионални тренери за област родне перспективе у војним операцијама.

Поручницу Сању Пејовић учешће у мировним мисијама интересује из више разлога.

- Кроз велики број едукација које сам прошла имала сам прилику да на примјерима са терена видим колико су жене на неким мјестима биле потребне и колико могу допринијети миру и стабилности у неким постконфликтним ситуацијама. Ако погледамо само званичне податке УН-а прије ИИ свјетског рата 90 посто жртава су били борци. Данас, 90 посто жртава су цивили од којих већину чине жене и дјеца који су потпуно незаштићени током сукоба. Изложени су додатно и сексуалном насиљу које је препознато чак и као тактика рата и сматра се тешким кршењем међународног хуманитарног права. Тако да је широко распрострањено родно засновано насиље и слаба заступљеност жена у мировним процесима један од главних препрека успостављању одрживог мира каже Пејовићка.

Како додаје, у било којој мисији гдје је укључено више нација ако се жели очувати мир и сигурност мора се обратити пажња на обје стране популације и њихове потребе и жеље, не никако само на једну.

- Род у војним операцијама је буквално подршка сопственим снагама, омогућава да задатке извршавамо ефикасно и успјешно и јача оперативну ефикасност уопште. У прилог ове приче, као само нека од мјеста у мисијама гдје су неопходне жене су контролни пунктови, гдје се обављају претреси локалног становништва као и претреси уопште, затим разговори са локалним становништвом, као и са жртвама рецимо сексуалног насиља. Знамо да у неким културама само жене могу да разговарају са женама каже Пејовићка.