Свјетски дан позоришта за дјецу и младе

Данас је Свјетски дан позоришта за дјецу и младе, који се обиљежава под мотом Међународне асоцијације позоришта за дјецу и младе (АССИТЕЈ) – „Поведите дијете у позориште данас“.

На овај дан преко 85 националних АССИТЕЈ центара у свијету организује позоришне програме намијењене дјеци и младима.

Црногорско народно позориште ће овај дан обиљежити извођењем представе „Његош за дјецу – Како расту велики људи“, аутора Петра Пејаковића. Прије прочетка представе биће прочитана порука коју од 2001. године, сваке године пишу истакнути свјетски умјетници.

Ове године поруку је написао један од водећих мексичких писаца за дјецу Франциско Хинојоса.
И друге институције у Црној Гори обиљежиће овај дан прикладним програмима.

Порука Франциска Хинојосе за Свјетски дан позоришта за дјецу и младе – 20. март 2017.

Без икаквог претходног искуства осим честих одлазака у позориште док сам био дјечак, са седамнаест година сам режирао представу у којој су играли моји другови из одјељења. Приказана је неформално, у нашој гимназији, а онда и на правој сцени, пред публиком. Комад се звао „Генерална проба“: бавио се темом дроге, али прије свега (како и сам наслов каже) тема је била позоришна режија. Написао га је мој отац, који се бавио глумом повремено наступајући при локалним добротворним организацијама.

Ни он ни ја нијесмо наставили да се бавимо позориштем, осим што сам ја остао посвећени читалац и гледалац позоришних комада. Ипак сам се, стицајем необичних околности, ту и тамо поново сусријетао са позориштем јер су током посљедњих двадесет и више година неке од мојих прича за дјецу биле адаптиране за сцену. У почетку, уколико се радило о професионалним трупама, увијек сам захтијевао да ми пошаљу драматизацију на ауторизацију. Али, временом сам увидио да је боље да то више не радим јер сам схватио да они који се тиме професионално баве боље знају да неких дјелова приче морају да се одрекну да би се штиво успјешно превело из прозне у драмску форму. Понекад сам одлазио на те представе. Онда када нијесам, читао сам о њима у штампи или на интернету. Некада би моја прича била у потпуности испоштована. Некада је служила само као предложак, инспирација за сасвим ново дјело.

Моја прича „Најгора дама на свијету“ је најчешће извођена, некада као монодрама, некада у позоришту марионета, некада у позоришту лутака и сјенки. Некада је била јавно читана, некада постављана као школска представа, а некада као велика продукција професионалног позоришта. Једном ми је директор позоришта причао како су, приликом једног извођења, морали да спасавају главну глумицу од разјарене младе публике која ју је видјела као отјелотворење зла: стварност и фикција су се помијешали.

Свједочио сам и ситуацијама када су дјеца која су од раније знала причу реаговала сваки пут када би она била промијењена у позоришној адаптацији.

Добро испричана прича несумњиво заокупља и осваја дјецу у публици и на неки начин их мијења. Када послије представе изађу из позоришта, свијет им изгледа другачије: он бива обојен позоришном представом која нам помаже да видимо даље од површине. Некада кроз идентификацију са одређеним ликовима и ситуацијама доживљавамо катарзичну реакцију. То не можемо када читамо у самоћи. Једном када прича доспије на сцену, све се мијења: сада је то нешто што се дешава тик пред нашим очима, нешто што дијелимо са другима. Више нијесмо усамљени свједоци. Прича оживљава у нашој машти, ми постајемо њени учесници, јер са ликовима дијелимо осјећања и страхове, своје жеље и фрустрације. На сцени се фикција, музика, плес, пјесма, поезија, игра, магија, акробације, удружују са позоришним елементима: костимима, свијетлом, сценографијом, шминком, реквизитом. Наше културно насљеђе – прије свега литература и позориште – помаже дјеци да развијају машту и пронађу дубљи смисао живота.