Излагање генералне директорице Хајдарпашић-Дрешевић на обуци у оквиру пројекта "Сексуално насиље над дјецом - прекинимо тишину"

Сексуално злостављање дјеце врло је раширен социјални и јавноздравствени проблем. Највећи број сексуалних злостављања дјеце се не пријављује, углавном због страха и/или недовољног познавања проблематике. Утицај сексуалног злостављања на дјететово здравље повезује се с бројним негативним медицинским и психолошким посљедицама, укључујући и узимање дрога, насилно понашање и психичке проблеме. Примарна одговорност педијатра је заштита дјетета, а одговарајућа мултидисциплинарна обрада од стране стручњака може бити одлучујућа за посљедице код дјеце, породице и друштва у цјелини.

 
Процјена сексуално злостављане дјеце све је више дио опште педијатријске праксе. Педијатри виђају дјецу у различитим околностима. Некада је дијете доведено јер је изјавило да је злостављано или је свједочило злостављању, некада након суспектне епизоде сексуалног злостављања ради здравственог прегледа, прикупљања доказа и због кризног стања, а некада су током рутинског прегледа уочени симптоми и знакови сексуалног злостављања. Стога су педијатри незаобилазни дио стручног тима у превенцији, истрази и третману проблема и очекује се да су компетентни у базичним вјештинама узимања података и физичком прегледу сексуално злостављане дјеце, у тријажи, лабораторијским претрагама и диференцијалној дијагностици.

Да би се спријечио развој негативних медицинских и психолошких посљедица, најважније је сексуално злостављање дјетета што раније открити и укључити у мултидисциплинарну обраду. Са клиничке тачке гледишта, разоткривањем сексуалног злостављања почиње процес оздрављења након искуства сексуалне трауме, те се смањује потенцијални утицај „чувања тајне“. Разумијевање фактора који утичу на разоткривање сексуалног злостављања од велике је важности за унапрјеђивање напора откривања трауме, као и осигурања подршке, третмана и заштите за жртве.
Имајући у виду да је сексуално злостављање дјеце још увијек табу тема у нашој земљи, о чему често чак и родитељи не говоре, уз оправдање да чувају породицу од стигматизације, као и чињеницу да педијатри, који су у највећој могућности да препознају сексуално насиље над дјецом, не посједују у довољној мјери потребна знања и вјештине неопходне за препознавање и третман сексуалне трауме дјеце, Министарство здравља пружа снажну подршку овом програму.