Интервју предсједника Владе РЦГ Мила Ђукановића "Политици"

Београдски споразум и Уставна повеља донесени су у доста компликованим политичким околностима. Те околности су на релацији Србија Црна Гора биле узроковане дугогодишњом политиком коју је Милошевићем режим примјењивао према Црној Гори, а посебно посљедњих четирипет година у односу на нарастајући демократски покрет у Црној Гори.
Након Милошевићевог одласка с власти пред Србијом и Црном Гором и њиховим демократским владама реално се родила дилема како поставити будуће односе на здраве основе. И како да те основе буду ослонац заједничког економског, проевропског просперитета. Познато је да смо имали различита мишљења у односу на пројекцију међусобних односа.
Не бих сада подсјећао на све те моменте. Усљед тих разлика, Европска Унија се појавила у улози арбитра у име читаве међународне заједнице. Тако смо дошли до једног реално могућег компромиса у датим домаћим и међународним политичким и безбједносним околностима. И кроз тај компромис до једне нетипичне дражаве. Прецизније речено до државне заједнице, у оквиру које су двије државе чланице, са високим степеном самосталности. Зато данас имплементирамо прилично нетипична рјешења за њено функционисање.

Да ли сте задовољни пређеним путем и постигнутим решењима?

Не бих нипошто био склон да потцијеним то до чега смо дошли. Највредније што су нам донијели Београдски споразум и Уставна повеља јесте пад тензија у међусобним односима. До Београдског споразума, без обзира што је дошло до демократизације Србије, и раније до демократизације Црне Горе, имали смо продужетак тензија због неријешеног државноправног статуса. Потписивањем и примјеном Споразума, чини ми се да се та тема рационализује. Она сада није у врху наших државнополитичких приоритета. У првом плану су питања економских и демократских реформи и европског пута Србије и Црне Горе. Са промјеном распореда политичких снага на политичкој сцени Србије рационалније се приступа разматрању односа са Црном Гором него у вријеме у којем је државна политика Србије била креирана под доста значајним упливом ДСС-а и Војислава Коштунице. Државнополитички приоритети данас су у сфери економије, социјале и европеизације наших друштава. Створени су услови да почну да функционишу институције уније, укључујући као последњу суд уније, за коју су створене правне претпоставке прије неки дан. Кроз Акциони план хармонизације економских односа мислим да смо створили не само доста значајне претпоставке за функционисање уније, већ и за амбијент у којем ће владе бити у цјелости усредсређене на стварање претпоставки за бржи напредак на европском путу Србије и Црне Горе.

Како извести хармонизацију ако се ради, ипак, о две државе с различитим економским И царинским системима?

Када смо разматрали питање односа Србије и Црне Горе упорно сам тврдио да су наше привредне структуре прилично различите, да су модели нашег економског развоја засновани на различитим претпоставкама, и да ће то у опцији државне заједнице, дакле и неминовне хармонизације економских система ако се за то опредијелимо, тражити даље жртве једне или друге државе, или обје, и њихових економија. Сматрао сам да то није рационално, јер су Србија и Црна Гора претрпјеле током посљедње деценије јако пуно економске штете и да сада као демократске владе то не би смјели приређивати својим грађанима.
У том периоду није било спремности на политичкој сцени Србије да се уважи такав став. Умјесто тога стизали су политички квалификативи да је то сепаратизам и неразумијевање неминовности интеграционих процеса у овом дијелу Европе. Међутим, вријеме је помогло да се и ту отклоне недоумице. Као што видите, данас од стране неких који су мене и моје истомишљенике тада критиковали, чујемо сличну причу.

Мислите на то што се поново говори о добитницима и губитницима у новој заједници?

Недавно смо били у прилици да чујемо господина Лабуса и господина Динкића, или једног од њих, али у сваком случају то је потекло из Г17 да је Србија у овом аранжману жртва, да ће имати више царинске стопе у области црне металургије него што је то Србији потребно, да би се заштитили производи никшићке Жељезаре. И то је тачно. Као што је тачно да ће Црна гора имати нешто више царинске стопе у области текстила него што је нама потребно, да би се заштитила текстилна индустрија Србије. Вјероватно бисмо таквих примјера с једне и друге стране могли још да пронађемо.

Дакле, о чему је ту заправо реч?

Ријеч је о томе да имамо, као што сам већ рекао, двије различите привредне структуре. У Србији, она се доминантно ослања на агроиндустрију и на друге гране индустрије, на друге дјелатности у оквиру индустрије. С обзиром да су пољопривреда у Војводини, и металска индустрија у Србији, претрпјеле доста озбиљне штете током посљедњих деценију и по, потпуно је јасно да Влада Србије у овом тренутку није у ситуацији да лишава та предузећа једног нивоа царинске заштите, који ће им обезбиједити да се опораве, и да постану здрави произвођачи на отвореном тржишту.
Црна Гора има своје приоритете у другим областима, у туризму и услугама. Дакле, ми реално немамо ни приближно такву потребу да високим царинским стопама штитимо своју индустрију или пољопривреду. Напротив. Ми имамо потребу за што либералнијом економијом, за што либералнијим режимом у свим областима, укључујући и визни режим, да би добили што више туриста који ће без баријера долазити у Црну Гору. Исто тако, да би добили што је могуће више квалитетних и разноврсних роба које ће бити елемент понуде за ексклузивнију туристичку клијентелу коју прижељкујемо у Црној Гори. Ми смо донедавно у Црној Гори имали просјечну царинску стопу око 3 %, која се још примјењује. Србија је имала, и још увијек примјењује просјечну царинску стопу од око 10,5 %. Све је то потпуно логична посљедица разлика о којима сам говорио. Логика хармонизиације унутар државне заједнице нас неминовно упућује на то да се морамо приближавати, и тражити неке средње вриједности. Сматрали смо, и једни и други, да би било пожељно да се те средње вриједности установљавају на неком нивоу који ће бити ближи европским стандардима. Јер, процес међусобне хармонизације је оправдан толико колико се истовремено приближавамо европским стандардима. У основи, све ово радимо да бисмо били у дослуху са европском политиком и да би створили услове за бржу европеизацију Србије и Црне Горе.

Усвојен је Акциони план. Да ли је он на путу тражених, европских стандарда?

По мени, ове су разлике објективно дате. Оне су системског карактера, наслијеђене као последица аутономног развоја Србије и Црне Горе током трајања треће Југославије. Увјерен сам да је данас јасно да наши приједлози нијесу посљедица нити сепаратистичког хира, нити неразумевања европске политике. Напротив, то је једно реално упозорење да ће нас ови процеси неминовно водити у неке даље жртве, које ће тражити Европска унија императивом брзе интерне хармонизације. Ја не кажем да се све те жртве не би морале подносити у процесу одвојеног хармонизовања Србије и Црне Горе са Европском Унијом. Али, то би се дешавало у једном процесу који би трајао онолико година колико ће трајати процес придруживања Европској Унији. Код Србије би драстично обарање царина значило слом привреде. А код Црне Горе би драстично повећање царина значило слом животног стандарда грађана. Мени се чини да смо успјели у Акционом плану да дођемо до неког решења које је те жртве свело на минимум. И које их је равномјерно подијелило између Србије и Црне Горе. Договор који смо постигли у Бриселу прије неки дан то потврђује. Коначно, што је веома важно, дошли смо до рјешења која нас приближавају европским стандардима. Значи да прелазимо те дионице које ионако морамо прећи да бисмо се кроз процес асоцијације и стабилизације хармонизовали са ЕУ.

Превише је емоција у политици, као и предрасуда, да ли су оне превладане?

Слажем се са Вама. То је углавном опредијелило и стварање државне заједнице какву данас имамо. Ми смо у вријеме разговора о Београдском споразуму имали наспрам себе прилично ирационалан политички став Србије, диктиран, као што сам већ рекао, под доста значајним упливом Војислава Коштунице и његове ДСС. Такав став није улазио у рационалне анализе шта овакво рјешење државног статуса значи за Србију и за Црну Гору. Он је био диктиран прије свега неким политичким предрасудама, или предрасудама око националног питања, посебно националног питања Црногораца.
Ипак, имам утисак да се неки људи сада у накнадном процесу, тако да кажем, тријезне и да рационализују свој став. И да схватају да није било несувисло то што је Црна Гора тада предлагала. При чему нијесам сагласан са њиховим једностраним ставом, само дјелимично тачно предоченим јавности, о искључивим губитницима и искључивим добитницима. Ми смо тада имали прилику да бирамо. Или ћемо као двије државе ићи даље, изграђујући потпуно пријатељске односе, односе међусобног поштовања, који респектују све оно што је било заједничко у нашој историји, и што нас данас повезује, помоћи једни другима да у процесу европеизације што брже и једна и друга држава нађу своје мјесто под сунцем уједињене Европе. Или ћемо ићи, по мени, једним нерационалним путем, као што је креирање једног атипичног међународно правног субјекта.
Али, сада је то дато рјешење. Сада се треба клонити сталног преиспитивања околности у којима смо дошли до тог рјешења. Повољна је околност што унија подразумијева висок степен самосталности држава чланица. Добро је што су и Србија и Црна Гора на тај начин сачувале висок степен права за управљање својом будућношћу, која је дефинитивно европска. На крају, имамо сачувано право да послије три године и једни и други у демократској процедури, неометани једни од других, и неометани од Европске Уније, можемо да ревидирамо решење државноправног статуса. Ако то већ све имамо, прилично је нелогично да се сада замајавамо политички том темом. Неупоредиво је рационалније да сада сваки дан, сваку недјељу искористимо за оно што морамо радити, независно од државноправног статуса.
Сада је паметније казати: имамо ово рјешење, и треба да видимо шта у оквиру тог рјешења можемо да урадимо да би убрзали процес асоцијације и стаблизације са ЕУ. То је рационалније и политички неупоредиво продуктивније и поштеније него се стално вајкати шта би било кад би било, губити вријеме, и тиме политички оптерећивати јавност.


АНТРФИЛЕ

Кроз реформе судске власти и укупног правог система Црне Горе морамо створити такве услове који ће, у условима политичке стабилности, страном инвеститору гарантовати да ће његов улог овдје бити потпуно сигуран. Само такве државе могу рачунати на стране инвестиције. Рекао бих да је тај процес код нас отворен, и да су пред Црном Гором, као и пред Србијом, бољи дани.