Интервју предсједника Владе РЦГ Мила Ђукановића магазину "Индеx"

ИНТЕРВЈУ ИНДЕКСУ

Ваша Влада функционише у много стабилнијим политичким условима него што је то био случај раније. Дуго смо у Црној Гори имали недефинисану и нестабилну политичку сцену, док је Влада, од када сте Ви на њеном челу, ослобођена ове врсте притиска, а то је био, како сте и само говорили, есенцијални предуслов да се пуном динамиком крене у реформе. Да ли се у овом стабилнијем политичком периоду могло више урадити, прије свега на побољшању животног стандарда самих грађана?

Очигледно, Црна Гора је данас битно политички и безбједносно стабилнија него током претходних деценују и по.То је резултат слијегања тла у региону након сукоба и жртава од Словеније до Македоније, који су били посљедица распада СФРЈ. Такодје, заслуга за то припада и мудрости и разборитости градјана Црне Горе који су пресудно допринијели да управо ратничка Црна Гора буде једина еx YУ република на чијој се територији није ратовало.

Стога данашња Влада Црне Горе и функционише у битно повољнијем политичком и безбједносном контексту од свих претходних. То је свакако олакшање које додатно обавезује и потенцира одговорност Владе за све оно што грађани Црне Горе нестрпљиво очекују не само послије вишегодишњих стрепњи од ратова, погибија, разарања и глади, него и послије вишедеценијског периода социјалистичког развоја у којем им је стално обећаван блиско богатији и повољнији живот.

Дакле, кључни проблем ове Владе је трка са временом. Градјани не само да нијесу спремни на нове жртве које реформе неумитно траже, него очекују брз опоравак економије, отварање радних мјеста и раст животног стандарда. А, разумије се такви резултати се не могу остварити преко ноћи, нити у првој години рада Владе у политички стабилним условима.

У првој години ми смо успјели да остваримо озбиљне искораке на плану економских и демократских реформи и да битно унаприједимо економски и политички систем Црне Горе у складу са европским стандардима. Донешено је више од 40 нових закона од којих су многи системског карактера, обезбиједјени услови за њихову пуну имплементацију, тако да данас можемо рећи да је већина нормативних рјешења европског система у примјени и у Црној Гори.

Упоредо са реформама, радјено је на економском опоравку Црне Горе. Најважнији задатак је био обезбједјење макроекономске стабилности. Иако је рано судити о томе након само годину дана, могу рећи да су успостављени обриси и те стабилности. Остварили смо раст БДП више од планираног, значајан раст запослености, раст извоза... Такодје, пад инфлације значајанији од оног што смо предвидјели тако да очекујем да ћемо у 2004. години и у Црној Гори имати инфлацију на нивоу еуро-зоне; пад спољнотрговинског дефицита... Остварили смо државни Буџет. Значајно смо сузбили сиву економију: растом изворних прихода Буџета за 45% и регистрацијом преко 35 хиљада запослених који су до сада радили на сивом тржишту. А подсјетићу Вас, то је био један од кључних приговора и домаћих предузетника и потенцијалних страних инвеститора.

Наравно, знам да све ово није довољно и да не задовољава очекивање градјана да се за годину или двије превазидје и вишедеценијско заостајање Црне Горе у еx ЈУ, и неутралишу разорне посљедице ратова у окружењу и санкција у кући по црногорски економски систем. Исто тако, јасно ми је да ће градјани о овој као и свакој другој политици похвално мислити тек онда кад њене ефекте већина осјети кроз унапредјење квалитета живота. А то још није случај у Црној Гори. Ми овдје обнављамо своју кућу на старим, историјским темељима, али уз поштовање свих правила која нам поставља европска архитектура. А кућа се, било стара или нова, гради или учвршћује, почев од темеља. Свјестан сам да много људи још не види и не цијени те радове у темељима европске Црне Горе, и да ће о томе љепше судити након што ове, и наредних година, буду успјели да јасније препознају то ново здање и своје шансе у њему.

Али нијесам склон да због тога импровизујемо нити да људима сијемо илузије. Ово је једино могући пут и обнове државе и њеног уредјења по европским правилима. И тај пут не може нико прећи у наше име. Дакле, ми ћемо морати и више и боље радити, и бити реални у очекивању ефекта да би ускоро живјели онако како дефинитивно можемо и хоћемо, као сав нормалан свијет у Европи и у 21. вијеку.

На почетку мандата усвојили сте Агенду економских реформи и дефинисали циљеве Владе. Колико сте данас ближе остварењу онога што сте градјанима тада обећали?

Данас смо у остваривању стратегије економских и политичких реформи тачно ту гдје смо и планирали да будемо. То значи да смо реално планирали и одговорно остварили планирано и могуће. Свакако, Црна Гора је данас ближе својим евроатлантским циљевима, самим тим што смо унаприједили политичку и безбједносну и макар почетно успоставили макроекономску стабилност. Брзина сљедећих остварења зависиће од стварања додатно подстицајног амбијента за размах предузетништва и за прилив инвестиција. То су главне преокупације економске политике Владе у 2004. години. Кренули смо офанзивно од почетка године у рјешавање тих питања. Ја сам без остатка оптимиста у погледу стабилног и динамички реално могућег економског и демократског развоја Црне Горе.

Актуелни предмет јавног спорења у Црној Гори је начин на који се спроводи приватизација, чак је, по том питању, било и тежих оптужби на рачун Владе и Савјета за приватизацију. Како коментаришете сталну критику и оптужбе неких политичких и невладиних кругова око приватизације Југопетрола ?

Приватизација је веома важан процес па је зато сасвим и нужно и логично интересовање јавности за његов ток. Међутим, највећи број критика које се у домаћој јавности чују на рачун приватизације у Црној Гори има политичку конотацију , а не стручну и економску аргументацију. Оно што ме чини задовољним је чињеница да од иностраних консултаната нијесмо имали ниједан озбиљан приговор на рачун приватизације. Да ли смо могли ићи брже у тај процес? Одговор би могао бити да. Међутим, темпо приватизације смо подредили њеној транспарентности, како бисмо избјегли бројне примједбе које су на процес приватизације трпјеле неке друге транзиционе земље које су кроз тај процес пролазиле прије нас.

Да Вам и конкретно одговорим-кад је ријеч о приватизацији Југопетрола, сматрам да се ради о најквалитетнијој приватизацији у Црној Гори до сада.

4. Најоштрији у критици су преставници Групе за промјене који тврде да је процес приватизације нерегуларан, без концепта, као и да се тиме покушава легализовати незаконито стечени капитал. Критике су усмјерене, како кажу, и на континуирано одбијање Савјета за приватизацију да им да елементарне информације како се приватизовала нека фирма, као и на Ваш став да ће увид у приватизацију имати само стручна јавност. Ваш коментар.

То је већ други проблем. Ту није ријеч о јавности процеса приватизације. Као што знате он је апсолутно јаван: од доношења закона у Парламенту, до поступка спроводјења приватизације по бројним моделима које је предвидио и до могућих жалби оних који се у тој процедури осјете повриједјеним. Дакле, информације су доступне и критичарима процеса, као и укупној јавности. Али, критичаре то не задовољава, и у томе је проблем. Не Владин, него њихов. Они би хтјели да буду политички ауторитет без установљеног рејтинга на изборима. Такодје, хтјели би да буду стручни ауторитет на бази умишљања о властитој компетентности. Све по систему: ја тебе докторе, ти мене професоре... И сви заједно експерти за које нико ни диљем задње европске провинције зване Балкан није чуо. И ваљда очекују да би то требало да ме импресионира. Само што није.

Ова Влада има легитимитет. Стекла га је онако како се он у политици стиче на изборима. Свако ко жели да је замијени мора је прво побиједити на изборима. Такодје, свако ко жели да га ова Влада уважи као стручног партнера за рјешавање одредјених питања, рецимо за КАП, имао је прилику да своје референце приложи Влади и ЕБРД у поступку тендерског избора савјетника за приватизацију тог предузећа. Они који се нијесу пријавили вјерујем поступили су тако схватајући да то не умију да раде. И сигуран сам, били су у праву. То што сад дижу буку израз је препознатљивог менталитета према коме се сво незнање и нереална амбиција покушавају покрити политикантском галамом.

Сада је актуелна приватизација Алуминијског комбината од чијег успјеха, умногоме, зависе укупни економски токови у Црној Гори, али и приватизација Жељезаре. Шта очекујете од те двије приватизације?

Очекујем нови и снажан импулс економском развоју Црне Горе. Нама су потребни квалитетни стратешки партнери и вјерујем да ћемо их имати. Све ћемо урадити да тако буде.

Реалност у Црној Гори је и велики број штрајкова. Да ли ће Влада наставити да парцијално гаси социјалне пожаре, исплаћујући плате које нијесу зарађене на тржишту и тако чувајући социјални мир, иако је то у супротности самом закону реформи?

Ова Влада то не може наставити јер то није ни радила. Управо супротно, од првог дана смо јасно рекли: плате се морају зарадити, а онај ко је у стању социјалне потребе, након предвидјених процедура провјере, добиће од Буџета социјалну помоћ.

Кад кажем да се плате морају зарадити не превидјам да у остварењу тог циља и Влада има дио обавеза И ми их извршавамо: већ сам рекао обезбиједили смо стабилне услове пословања: стабилан новац, ниску инфлацију, здраве банке са драстично обореним каматним стопама, либералну трговину. Кроз реструктурирање предузећа ријешили смо огроман дио проблема техно-економских вишкова у њима, чак их и кредитно помогли да након тога обнове производњу. Сада ћемо оборити стопе пореза и доприноса да би предузетницима оставили више новца за развој. Заједно са банкарима кредитно подстичемо предузетништво и запошљавање. Значајно смо редуцирали сиву економију која је уносила нездраву конкуренцију на тржишту.

Други дио обавеза је на микро-нивоу. Влада не може управљати предузећима. То морају радити власници ко год да су они. А то су и радници и градјани и приватизациони фондови... Они морају бирати менаџере који ће знати да праве и реализују бизнис планове којим ће предузећа из Црне Горе моћи да се ухвате у коштац са европском конкуренцијом. Тај дио посла иде спорије. Узрок је у недовољном предузетничком и бизнис знању, и у томе што су домаћа предузећа задњих година изгубила корак са европским тржиштем. Али то се може и мора превазићи. Као што говори примјер свих држава Централне и Источне Европе, које су успјешно реализовале транзицију.

Иако разједињена и слаба опозиција најављује демонстрације у покушају да издејствује ванредне парламентарне изборе. Да ли су ти захтјеви за изборима реални?

Не само да нијесу реални, него нијесу ни озбиљни. Опозиција просто тумара у потрази за идентитетом, тако да јој прича о изборима служи само као покриће за политичку апстиненцију.

Подсјетићу, прије двије године опозицију није окупио заједнички програм него заједничка мржња (према мени и политици коју представљам). А све што почива на мржњи мора пропасти.

Тада су у истом колу заиграли заклети суверенисти и заклети унитаристи. Шта им се десило? Прво, трајно су збунили своје чланство. Друго, нигдје гдје држе локалну власт ништа нијесу урадили осим што се жале да немају пара и за то окривљују друге као да беспарица није хронични, деценијски проблем Црне Горе.Треће, у свом том галиматијасу најгоре је прошао ЛС који је готово сасвим изгубио идентитет и утопио се у унитаристичком антицрногорству.

За Црну Гору би свакако било корисно да има одговорнију опозицију. То би доприносило одговорности власти. Али то свакако није мој посао. Црној Гори не требају ванредни избори, него редовна и појачана посвећеност реформама и европским циљевима. Уосталом, шта би ти избори данас донијели сем још жешћи фијаско овакве опозиције.

У јавности се дуго спекулисало да ли сте, крајем прошле године, у обраћању средњошколцима, најавили повлачење са политичке сцене. Да ли сте се уморили од политике?

Мојим повлачањем углавном спекулишу они који из године у годину губе изборе од коалиције чије сам изборне побједе ја предводио. Они су све изборе током последњих година означавали као изборе на којима ће ме елиминасати са политичке сцене, а сваке су изгубили. Кад су коначно постали свјесни свог фијаска, остало им је да се надају да ћу им помоћи тако што бих се повукао са политичке сцене. Имам утисак да се неки од мојих политичких противника буде с надом да ће ме нека њихова брутална измишљотина избацити из такта и да ћу рећи '' сад ми је доста '' и повући се из политике. Морам их разочарати. Ја ту и нијесам због њих, па се не бих због њих ни повлачио.

Радим тежак и одговоран посао, и у потпуности сам посвећен остварењу стратешких националних интереса Црне Горе. И даље ћу предано радити на спровођењу реформи и задатака који нам предстоје на путу европских интеграција.На то ме обавезује подршка који су тој политици дали грађани Црне Горе. На том путу моја рука сарадње је пружена према свима , без обзира на политичка опредјелјенја. Црна Гора нам је свима заједничка. Што је добро за Црну Гору добро је за сваког њеног грађанина.

Мислите ли да би Вашим евентуалним повлачењем из политике ДПС била довољно снажна да задржи позиције које има данас?

ДПС је демократска и снажна партија. Читав руководећи тим ДПС чине људи од угледа и повјерења међу грађанима. Наше чланство је стабилно, а партијска мрежа на терену веома квалитетна.

Но, ипак не бих говорио о томе ''шта би било кад би било '', јер ја још не планирам повлачење из политике. На изборима је наш програм добио пуну подршку грађана и ја сам заједно са тим људима и нашим коалиционим партнерима снажно посвећен реализацији тог програма.

Неколико протеклих година много се причало о аферама у Црној Гори. Ви сте много пута казали да су се неке ствари, као што је транзит цигаретама, у одређеном периоду, морале радити да би Црна Гора уопште опстала. Да ли се могло спријечити да то вријеме не донесе и тако изражену раслојеност грађана Црне Горе?

Тешко. Раслојавање је у самој сржи процеса који се догадја у Централној и Источној Европи. Извјесно нећемо сви бити власници капитала као што смо то привидно били у социјализму. Јер то нијесу ни сви градјани Америке, ни Европе, ни Кине, ни Русије, нити једне земље у свијету. И то је нешто што је иритирало градјане сваке транзиционе земље, највише оне који су у тим процесима губили дотадашњу егзистенцијалну сигурност коју им је пружала свеприсутна држава. Али процес опоравка је тамо, гдје није као на Балкану било ратова, ишао брзо и људи су лако спознали предности рада у успјешним предузећима чији нијесу власници, од непримања плата у пропалим предузећима чији су наводно власници.

Основно је питање да ли се то раслојавање догодило на савршено законит и праведан начин. Вјероватно не, као што нијесам чуо нигдје у свијету да људи мисле да је такав процес транзиције обављен у њиховој држави. А ми смо овдје уз транзицију имали и ратове и санкције и готово ратно стање у односима са Србијом у Милошевићево вријеме. То не значи да било кога ко је учинио нешто незаконито, треба амнестирати. Напротив, као што сам већ рекао, нијесам за то да се са неким таквим праве нагодбе. Ко год да је нешто незаконито стекао треба да одговара и да то врати онима од којих је отето. Али, нијесам ни за медијску и политичку сатанизацију људи на основу чаршијских и малоградјанских наглабања. Нажалост, нећу рећи ништа ново, али ми у Црној Гори најтеже подносимо успјех. Ми много искреније жалимо него што се радујемо. Успјешни су код нас увијек сумњиви, иако управо на успјешним морамо заснивати укупну стратегију развоја друштва.

Иначе, кад би неко неупућен читао нашу штампу, могао би закључити да у Црној Гори има најмање толико олигарха колико и у посткомунистичкој Русији. А кад би ауторе таквог писања питали да наброји те на које се односи писање о незаконитом богаћењу и богаћењу уопште, вјероватно би се све завршило на прстима једне руке. Дакле, проблем Црне Горе је да смо, нажалост, сви још увијек сиромашни. И то је посљедица историјских околности о којима сам већ говорио.

Државна заједница Србије и Црне Горе се није показала као добро рјешење наших односа, чак ни све институције заједнице још нијесу формиране. Питање које се у последње вријеме често поставља у Црној Гори је да ли ће грађани Црне Горе имати прилику да се 2005. године на референдуму изјасне у каквој држави желе да живе?

Градјани Црне Горе ће имати могућност да се на референдуму организованом у складу са одредбама Београдског споразума и Уставне повеље изјасне о томе у каквој држави желе да живе. То им нико не може одузети ни било која власт, ни Србија, ни медјународна заједница. То право ће свакако омогућити ова власт.

Да ли сматрате да црногорски блок прије референдума мора бити јединствен и да ли би у том циљу требало тражити нови модел односа са ЛСЦГ?

Било би добро да се демократски фронт у Црној Гори свакодневно шири. И да сваког дана више људи схвати да је предност имати своју кућу у односу на статус, с обзиром на разлике у величини, поштеније је рећи подстанара у тудјем, него сустанара у заједничком дому. И ја у такав еволутивни процес вјерујем. Као што вјерујем да чланство ЛС не треба позивати да на референдуму гласа за независну Црну Гору. И без позива они ће то учинити. Наравно, не мислим да треба било шта предузимати у односу на мали кабинет. Тамо је стање, што би народ рекао без лијека.

У ''процрногорском блоку'' који окупља и приличан број независних интелектуалаца и медија примијетан је раскол. Може ли то угрозити демократизацију Црне Горе?

Не. Иако, теоријски, сукоб у демократском блоку, тачније га је тако назвати него процрногорским, логично отвара шансу да се хомогенизује и превагне недемократски. Мислим да то, ипак, није могуће и да у Црној Гори никад више не може побиједити политика снисходљивог примања налога са београдских канабеа, политика арогантног наметања воље ''небеског'' овоземаљским народима, политика сукоба са медјународном заједницом (или ''дном дна Европе'' да цитирам једног од ученијих следбеника Милошевићеве политике у Црној Гори), политика конфедерације са ''сусједном Грчком, преко српске Македоније или конфедерације са Русијом, Бјелорусијом''. А то је најважније.

За бржу обнову државе и стицање медјународног признања, свакако било би значајно да је демократски блок хомогенији макар у ономе што не угрожава остварење тог циља. Али, ни ту нема ништа неочекивано за Црну Гору. Неки су већ стали у ред за медаље, вјероватно и за функције у тој држави, до које тек треба да додјемо. Тек толико да остане записано да су они први осудили ову транзициону власт која је, дакако, ''сумњива'' јер се морала варакати са медјународном заједницом спречавајући геноцид над једним народом коме су у освит 21. вијека биле заведене најригорозније санкције, јер је морала усред рата и бомбардовања од стране НАТО пакта овдје одржати утисак мира, како не би дала ни најмањи импулс вазда ратно приправноме народу, јер је баш она морала отпочети приватизацију, која је већ завршена у читавом транзиционима свијету... И јер је та власт морала радити ко зна шта све још што је само по себи сумњиво, док су ови наши критичари умножавали своје богатство запомажући над Црном Гором и дебело наплаћујући своје антиратно чистунство.

Но, нека их. И с њима и без њих Црна Гора ће, у то више нико озбиљан не сумња, ускоро бити пуноправан дио савремене европске цивилизације.

Србија је након парламентарних избора у великој политичкој кризи. Да ли успјех радикала на изборима, Коштуничина улога премијера и евентуални повратак СПС у извшрну власт, може имати посљедице по Црну Гору и саму заједницу?

Србија је бирала своју власт. А сви ми који смо сусједи Србије, или на то гледамо из још даље перспективе, резултате тих избора треба да примимо к знању. О томе, наравно, можемо имати и јасно саопштавати ставове. Ја свакако мислим да је за демократски имиџ Србије у Европи и свијету било боље да је умјесто мањинске добила већинску Владу, а умјесто СПС као партнера ДС. Вјерујем да то не би било важно само за имиџ Србије у свијету, него и за стабилност и динамику њеног демократског развоја и реформи. Али, има о томе ко да мисли и без мене. Као што и ја имам пречих тема у Црној Гори.

Није најважније питање какав ће то одраз имати на државну заједницу. Ту је одговор једноставан: која год Влада Србије буде поштовала Београдски споразум и Црну Гору као равноправну државу чланицу, имаће у нама поузданог партнера.

Важније је питање у ком правцу ће ићи Србија и којим темпом. То је питање од највеће важности и за Црну Гору и за регион. Србија је највећа и најмногољуднија држава у региону и сви смо заинтересовани да она настави путем реформи и европских интеграција. Ја то најискреније желим.

Колико смо од Београдског споразума до данас ближе Европи, и да ли би тај ход био бржи да смо кренули самостално?

Да. Кључни аргумент против бржег отпочињања процеса стабилизације и придруживања СиЦГ је недовршен процес хармонизације економских система и недовољна функционалност институција. И приговори су основани. Али, зар нијесам упозоравао, далеко прије него што смо потписали Београдски споразум, да ће бити веома тешко успоставити потпуно слободно унутрашње тржиште СиЦГ усљед озбиљних разлика у економским системима двије државе, посебно на кратак рок. Тада то нико није желио да чује. Умјесто тога, лакше је било бавити се политичким квалификацијама: дукљански сепаратизам, неразумијевање интеграционих процеса у Европи, заштита приватних интереса... И сличне трице и кучине.

Данас је и политички најострашћенијима јасно: да би уједначили царинске стопе за преосталих 56 производа неопходно је учинити сљедеће или да Црна Гора драстично повећа царинске стопе за основне прехрамбене производе, чиме би значајно поскупиле те намирнице у малопродаји и додатно био угрожен ионако ниски стандард становника, или да Србија драстично обори царинске стопе на те исте производе, чиме би још више стимулисала увознике и трговце, и потписала смртну пресуду својим пољопривредним производјачима који су већ значајно пропали у годинама ратова и санкција. Коме то треба? Никоме, надам се.

Слично је и са нефункционалношћу инситуција. Наравно, да државна заједница нема ефикасне институције јер је тек у настајању. Али, државе чланице имају те институције и царину и централну банку и санитарне и фитосанитарне инспекције и судове и све друго што би задовољило захтјев партнера са којима треба да потпишемо споразум о стабилизацији и придруживању. Зато и мислим да би данас Црна Гора и Србија као двије државе да смо тим путем кренули почетком 2001. године, имали не само потписане споразуме него и предјене значајне дионице на европском путу.

Ипак, реалност је била другачија. Прије свега у Србији, али и у ЕУ и у значајном дијелу Црне Горе. Зато данас ми имплементирамо Београдски споразум. И нагласимо, то радимо одговорно као и досад, у нади да ће се и током овог прелазног трогодишњег периода пут према ЕУ учинити проходнијим.

Како коментаришете чињеницу да сте се у посљедње вријеме нашли на удару штамапних медија који су Вам дуго били ненаклоњени?

Дуго сам у политици да бих туговао зато што неки медиј о мени говори или пише лоше. Као што се нисам узносио ни кад су о мени причали и штампали хвалоспјеве. Мислим да имам реалну представу о себи, да одговорно повлачим сваки потез у животу и да иза сваког свог потеза стојим, као и да поштујем моралне стандарде народа у чије име сам обављао, и још увијек обављам, неке јавне и одговорне послове. То што често не повладјујем очекивању јавности није случајно. Свакако, лакше је демагошки ''пливати низводно'', говорећи људима оно што би они вољели да чују. Али, у том случају, ми би и даље били такви какви јесмо: и недовољно радни да би сами боље живјели и недовољно толерантни да би поштовали своје окружење и у њему градили трајну перспективу мира и мултиетничке толеранције. Зато, врло намјерно говорим и оно што неко не воли да чује, јер мислим да улога одговорног државника није да подвладјује, него и да креира јавно мњење.

А што се медија тиче, свакако сматрам успјехом политике коју сам и сам водио да је током ранијих десет година Црна Гора добила на десетине нових штампаних и електронских медија. И да нити једном није забрањен рад. Не оптерећујем се класификовањем ко ми је наклоњен, а ко не. Подсјетићу Вас да су лидери малог кабинета још од како су почели да артикулишу своје политичке инстикте бесомучно досадно саопштавали како су покрадени на свим изборима, прије свега због предизборне злоупотребе медија. Онда су одлучили да то прекину па су склопли савез у Парламенту са великосрпском коалицијом уочи парламентарних избора 2002. године, и као орден за политичку принципијелност добили на поклон РТВ ЦГ. Брзо су уклонили све ''озлоглашене љубитеље ДПС'', правили скандале монтирајући саопштења која нико нормалан није желио ни да прочита. И шта се десило послије тога? После тога је наша коалиција побиједила још убједљивије него на претходним изборима.

Дакле, није најважније да ли су медији наклоњени или не, него да ли раде професионално или повладјују јефтином сензационализму. Многи се заваравају да је овај други приступ исправан, јер је тренутно тржишно уносан. Али, тиражи таквих издања ће све више бивати обрнуто пропорционални нивоу политичке и укупне културе, која је, надам се да је то неспорно, у успону. Вјерујем да смо се медији и ја већ довољно навикли једни на друге. О мени су већ писали свашта, очито без страха да би им због тога хтио наудити. Али, сигуран сам и да не очекују да пристанем на лицемјерни квазидемократски став да је новинар увијек у праву, посебно у сукобу с политичарем и да је априори недемократски тужити новинаре за повреду достојанства. Ја веома држим до свога достојанства и штитим га од сваког ко га угрожава и у свакој прилици.

Покренути су судски процеси против неких директора државних фирми, а против неких су још у припреми. Да ли је то плански обрачун са свима који нијесу радили по закону или је резултат редовних активности и суда?

Ријетко пратим у средствима информисања извјештаје о неком медијски занимљивом судском процесу. Истовремено, то значи да не знам шта је и да ли има нешто што је у припреми. Надам се да је Црној Гори кроз историју било и превише обрачуна и да смо на тај дио своје традиције ставили тачку. И да нико више неће одговарати зато што је био комуниста или антикомуниста, члан ове, а не оне партије, дио власти или лидер опозиције, бивши или садашњи директор. Закон мора бити једнак за све, а судови као независан дио власти морају ажурно и професионално дијелити правду. Још кад достигнемо ниво градјанске и политичке културе да типично малоградјански не сатанизујемо никог чак и ако се огријешио о закон, а посебно прије него што то оцијени суд, и кад исто тако схватимо да свака одлука тужиоца или суда која је противна нашем градјанском ставу о датом питању не значи да су тужиоци и судије корумпирани, незнавени или политички савитљиви, тек тада ћемо помоћи и држави и судској власти, а понајвише себи.

Недавно сте добили медаљу за мир у свијету од Медјународне организације свјетских едукатора мира (ИАЕWП). Како кометаришете настојање неких медија и опозиционих политичара да признање које сте добили минимизирају, а организацију која Вам је признање додијелила преставе нерелевантном?

Већ сам рекао: као типично црногорску пизму утемељену у традиционалном балканском привитимизму. Сада бих у циљу прецизнијег и сликовитијег описа аутора тих настојања додао: и као извор неизмјерне људске глупости. Само су људи слијепи од мржње у стању доводити у питање награду коју су примили Индира Ганди, Папа Павле ВИ и други. Такве моралне и политичке вратоломије не заслужују пажњу.


Америчка администрација је најавила значајно смањење донација за Црну Гору у 2005 години. Да ли је то најава другачијег односа Стејт Департмента према Црној Гори или логичан слијед догађаја?

САД су доказани и трајни пријатељ Црне Горе. Тако је било током драматичне потоње деценије на Балкану тако ће бити и убудуће. И то се не мјери вриједношћу донација. Иако су и донације биле врло вриједне.

Кад је ријеч о предлогу финансијске помоћи Црној Гори за буџетску 2004-2005. треба рећи да је ово уобичајени почетак процедуре дефинисања нивоа те помоћи. И за ову буџетску годину која траје до 01.10.2004. године првобитни предлог био је 18 мил. УС$. Интервенцијом Конгреса САД на крају се тај износ увећао до 35 мил. УС$. Дакле, током процедуре усаглашавања Буџета САД за 2004-2005. годину вјерујем доћи ће до корекције навише првобитног предложеног износа. Иначе, логично је да се смиривањем кризе у једном региону и премјештањем спољнополитичке пажње на друге приоритете у свијету смањи и финансијска помоћ државама тог региона.

Ипак, будућност Црне Горе није у донацијама. Ја се борим за Црну Гору која ће користећи своје потенцијале живјети од свога рада, и то ништа лошије од других европских држава. Ми то можемо. И то не у некој недогледној, већ у будућности која је већ почела. Тај процес ће се убрзавати. Свакодневно ће нови људи у Црној Гори схватати да брзина остварења тог идеала слободне и богате Црне Горе зависи од нас и да тој визији најдјелотворније могу допринијети тако што ће умјесто испразног критизерства и наглабања о општим темама преузети одговорност за себе у своје руке.