Предсједник Владе РЦГ Мило Ђукановић у ауторском тексту за "Вијести": Пут којим се мора проћи

Садашњи оквир заједништва Црне Горе и Србије није ни политичко, ни функционално рјешење. То могу бити двије међународно признате државе, које развијају међусобне аранжмане, у оквиру шире европске интеграције.

Црна Гора је увијек била дио Европе, у сваком смислу - географском, историјском и наравно, цивилизацијском. У духу најсјајнијих вриједности које је Црна Гора одвајкада баштинила, сада нам се пружа историјска шанса да се у пуној мјери вратимо својој европској вокацији и да заузмемо своје мјесто у развијеном европском клубу држава и народа.

Данашња Црна Гора нема дилему - желимо да будемо активни судионик и равноправан партнер у европским и евроатлантским интеграцијама. То је мото и покретачка снага наше европске агенде, која сублимира укупне реформске напоре и стремљења. Већ смо значајно ангажовани у том процесу. Изашли смо из фазе добро пројектоване визије и дубоко смо загазили у реализацију конзистентног пакета реформи. Ово је, по правилу, најтежа дионица европског пута. На кратак рок, користи су слабо видљиве, док су резови болни и задиру у све поре система. То вам је као када градите кућу. Уложите много енергије и труда да поставите и изградите добар темељ. Али, све док се не назре спољашња архитектура, гледано са стране, то је углавном "невидљив" посао.

Потврду добре визије, редосљеда и обухвата реформских потеза добили смо и кроз Европско партнерство, које је истовремено и прецизно разрађен путоказ и контролни механизам нашег реформског капацитета и домета. Ипак, досадашња фаза потенцира неколико кључних питања: које су претпоставке да би убрзано напредовали према крајњој дестинацији - чланству у ЕУ; што су кључни захтјеви и изазови на том путу; због чега је важно да будемо дио ЕУ - које су то предности за државу, њену привреду и грађане; у којој мјери је прецизно утврђен временски оквир значајан за реализацију наше европске перспективе?

Највећа одговорност за изградњу система који ће моћи несметано да функционише у оквиру строгих правила и конкуренције захтјевног европског тржишта лежи на домаћим актерима. И тај комплексан посао нико не може да уради умјесто нас. Али, оно по чему се концепт европских интеграција за Црну Гору и Србију разликује у односу на регион је досадашњи нефункционални модел придруживања. То потенцирам, јер се у дугој историји европских интеграција потврђује да институционални аранжмани са ЕУ представљају снажну потпору и покретачку снагу европског развоја и воде бржем остваривању неопходног, најширег консензуса. То нипошто не значи да реформе не спроводимо на прави начин и у европском духу. Али, остаје чињеница да су и Црна Гора и Србија, са формално-правног аспекта, на репу европских интеграција.

Стога, садашњи оквир заједништва Црне Горе и Србије није ни политичко, ни функционално рјешење. То могу бити двије међународно признате државе, које на тим основама развијају међусобне аранжмане, у оквиру шире европске интеграције. Јер, независно од промјена које доноси глобализација, међународни суверенитет је и данас кључни гарант права на избор различитих форми интеграције које имају дугу традицију у еволуцији ЕУ. То је дух суштинских принципа правде, солидарности, једнакости и недискриминације који су садржани у Уставу ЕУ. Такође, наше је разумијевање да су европске интеграције читаво вријеме вођене овим принципима, што је омогућавало да се сви који желе придруже Европској унији када испуне потребне критеријуме. Дакле, овдје се не доводи у питање европска будућност Црне Горе и Србије, већ модела који омогућава и једнима и другима да квалитетно и несметано пређемо тај дио пута до заједничког одредишта - чланства у ЕУ. То је нужан предуслов, који, наравно, сам по себи није довољан. Али, док то не ријешимо, не можемо говорити о европској агенди као доминантној теми свих актера.

И овом приликом понављам да Црна Гора не би имала посебних проблема да испуни услове за чланство у ЕУ, иако много тога остаје да се уради да би Црна Гора могла да се квалификује за пуноправно чланство у ЕУ. То је комплексан процес који захтијева вријеме и огромне напоре, на политичком, економском и институционалном плану. Ради се о међусобно повезаним и условљеним процесима. Природно је да они превазилазе оквире Владе и државних институција. Зато је важно да свако одради свој дио посла, да сви буду едуковани о захтјевима европских интеграција и главним могућностима које се отварају онима који су за то довољно спремни.

Из ове временске перспективе незахвално би било лицитирати са датумима могућег уласка Црне Горе у Европску унију. Суштина је у изградњи политичког и економског система примјереног европској архитектури. Када то постигнемо, увјерен сам да чврсто куцамо на отворена врата европског клуба. То потврђује и искуство наших сусједа. Не постоје правила, нити пречице, већ само конзистентан пакет мјера и резултати, који диктирају динамику европског пута. Добар примјер је Хрватска, која је знатно брже ускочила у европски воз, него што је почетно процијењено у оквиру Споразума о стабилизацији и придруживању. Ипак, и примјер Хрватске указује на важност временског орочавања европске перспективе.

На крају, чини ми се вриједним подсјећање на цитат: "Ако има у Европи земље која заслужује своју независност, због историје, због географског положаја и околине, то је Црна Гора. Слобода и независност треба да буду дух народног и индивидуалног живота Црногораца и свако рјешење које томе не одговара, било би сурова неправда и горко разочарење за све оне који су се заузимали за срећу ове мале историјске земље"(Гледстон млађи).

Данас, када јачамо капацитете за демократско одлучивање грађана о нашој европској будућности, не сумњам да ћемо положити овај најважнији испит зрелости.