Партнерски однос љекара и пацијента повратиће повјерење

Партнерски однос са пацијентом у коме он активно укључује у одлучивање о сопственом лијечењу, повратиће повјерење у здравствени систем, оцијенила је представница Министарства здравља Весна Мирановић.

Она је, на отварању Сабора Љекара сјеверне Црне Горе и југозападне Србије, у Беранама, казала да се та идеја "родила" 28. јуна 1970. године на иницијативу и уз подршку предсједника Друштва љекара Црне Горе и Српског лекарског друштва и појединих професора Медицинског факултета у Београду.

Тада је, каже Мирановић, одлучено да се сусрети љекара пограничних подручја Црне Горе и Србије одржавају сваке године мијењајући мјесто састанка.

"Како тада, тако и данас, 49 година касније, окупљамо се по 39. пут са истим циљем и ентузијазмом, унапређујући наше знање, обогаћујући искуство, јачајући пријатељство наше двије државе“, навела је Мирановић.

Према њеним ријечима, проблеми са којима су се суочавали родоначелници тог окупљања су били потпуно другачији.

„Оскудан љекарски кадар се борио са изазовима какве су тешке инфективне болести, лоши услови живљења становништва, мала финансијска моћ државе и појединца. Љекар је био најцјењенија личност у селу и граду. На потребу пацијента је прелазио километре пјешице да удовољи његовом захтјеву и помогне у невољи“, казала је Мирановић.

Она је навела да је медицинско знање било у складу са временом, али да је мотив био снажан и безуслован.

„Из таквог односа се родило повјерење које је становништво имало у љекаре. И више од тога. Љекар је у име пацијента доносио одлуке од судбинског значаја за његово здравље и живот, гајећи типичан патерналистички, односно традиционални хипократски однос у њиховој међусобној релацији“, рекла је Мирановић.

Она је казала да је то однос узајамног повјерења и поштовања.

„Баш као што дијете има потпуно повјерење у своју мајку чије само присуство њему улива сигурност, мир и охрабрење, тако пацијент треба да вјерује свом доктору. С друге стране искрено вјерујем да доктор то повјерење оправдава потпуном преданошћу своме животном позиву, великом страшћу према свом послу, дисциплинованом начину живота и непрестаним учењем“, навела је Мирановић.

Према њеним ријечима, „бити љекар“ и „бити пацијент“ примарно су једнострани, асиметрични односи и тај елементарни однос мора бити такав јер би иначе љекарска струка постала сувишна, али он не смије бити искључиво такав.

Зато се, каже она, препоручује постепено напуштање патерналистичког односа са пацијентом и прелазак на партнерски однос у коме се пацијент активно укључује у доношење одлука о сопственом лијечењу.

"Немојте се плашити да ће то значајније угрозити ваш струковни ауторитет. Напротив. Емпиријска сазнања сваког од нас показују да је лијечење успјешније ако пацијент у њему сам активно учествује“, казала је Мирановић.

Она је навела да укључивање пацијента у лијечење, колико је то могуће, значи да пацијент постаје такође суодговоран за своје стање.

„На тај начин се љекар дијелом растерећује нелагодности да – поред потпуне стручне одговорности коју нико не може преузети осим њега – мора сам сносити и потпуну моралну одговорност“, казала је Мирановић.

Према њеним ријечима, партнерски модел претпоставља виши степен здравствене културе, а најперспективније се проводи с интелигентним, прилагодљивим, образованим и искусним пацијентом.

„Мање је успјешан уколико пацијент припада некој другој категорији и уколико је љекар некомуникативан и несигуран у себе, незрео и незаинтересован“, навела је Мирановић.

Она је казала да је још један разлог за одустајање од класичног модела односа са пацијентом специфичност коју он има у Црној Гори, а која произилази из бесплатне здравствене заштите.

Како је казала, просјечни пацијент гаји према цјелокупном систему здравствене заштите патерналистичка очекивања – љекар је онај који мора испунити своју дужност и безусловно помоћи пацијенту.

"Зато је уз све неугодне и немилосрдне реформе у здравству љекар код нас често конфронтиран с пацијентом који по својој здравственој култури одговара нивоу патерналистичког приступа, али је захтјеван у својим очекивањима“, рекла је Мирановић.

Према њеним ријечима, љекари треба да нађу моделе комуникације са пацијентима да би повратили повјерење у здравствени систем, а да одрже достојанство професије.

„Неко паметан је скоро рекао да су напреци у технологији само дио пакета мјера одржања повјерења у здравствени систем и његов квалитет, да систем почива на љекарима, а не на машинама, да је пацијент у средишту нашег интересовања. На то смо се обавезали оног дана када смо уписали Медицински факултет“, казала је Мирановић.