Говор предсједника Владе Црне Горе Мила Ђукановића на Кран Монтана Форуму у Загребу, у оквиру сесије под називом Ширење Европе: У сусрет процесу приступања 2007. године

МИЛО ЂУКАНОВИЋ, ПРЕДСЈЕДНИК ВЛАДЕ ЦРНЕ ГОРЕ

Кран Монтана Форум
''Ширење Европе: У сусрет процесу приступања 2007''


Поштовани господине предсједавајући,
Даме и господо,

Захваљујем хрватском премијеру др Иву Санадеру на позиву да учествујем на Форуму у оквиру сесије посвећене даљем процесу проширења ЕУ, што за нас има и симболички и суштински значај. Исто тако, и господину Жан Пол Картерону, предсједавајућем и оснивачу Кран Монтана Форума, на његовој дугогодишњој посвећености процесу европеизације земаља овог региона.

Посљедњи талас проширења Европске Уније је са правом означен као преломни историјски моменат за цијели европски континент. То је успјех који је дрогоцјен не само за народе нових чланица ЕУ, већ и за нас, нове сусједе ЕУ. То нам даје ново охрабрење и подстрек за убрзано усвајање заједничких европских вриједности. Такође, цијенимо, повећава економску атрактивност нашег региона. У том свијетлу, посматрамо и очекивано скоро чланство Бугарске и Румуније. Вјерујемо да такав капацитет има Хрватска, а да је на том путу и Македонија. Увјерен сам да ће и Црна Гора и Србија демонстрирати такву способност, сада, када смо, коначно, добили позитивну Студију о изводљивости. Јер, визија уједињене Европе не може бити заокружена, све док се Балкан у цјелини не интегрише у Европску Унију. Таква визија подразумијева нашу заједничку одговорност да радимо на њеном остваривању. Тај приступ и разумијевање је реафирмисано на Солунском самиту.

Основна премиса, коју вријеме стално потврђује, било да говоримо о проширеној Европи или о земљама овог региона, јесте да наше политичке амбиције морају бити праћене одговарајућим акцијама и финансијском потпором. Ми у Црној Гори то и радимо. Наш императив је да изградимо потпуно функционалну демократију и економију, која је утемељена на европским вриједностима слободе, демократије, једнакости, солидарности, владавини права и поштовању људског дигнитета и људских права. Сматрам да са правом можемо констатовати да су све земље Западног Балкана посљедњих година учиниле велике кораке у том правцу. Не мање важно је што наш најважнији стратешки циљ пуну интеграцију у европске и евро-атлантске структуре, једнако дијеле и Влада и грађани. Међутим, не би смјели да превидимо тешкоће и изазове које носи овај комплексан и захтјеван процес, тим прије што због историјског контекста нашег региона, морамо да превазиђемо и посебне хендикепе. Нашим грађанима морамо понудити опипљиве доказе европске перспективе да би могли да рачунамо на њихово активно учешће и подршку. Да би то остварили, морамо стално развијати услове и амбијент за оздрављење привреде, подстицај предузетништва и развој приватног сектора, као доминантног генератора раста. Из фазе макро-економске стабилности постепено се крећемо ка економском развоју и динамизирању економије. То је пут који сигурно води подизању животног стандарда и квалитета живота свих грађана, што је крајњи циљ свих наших активности.

Наиме, у условима када је готово у свим земљама овог региона већи дио економије у приватном власништву и када је стратешко опредјељење улазак у Европску Унију, односно на тржиште које данас чини око 450 милиона људи и ствара ГДП од око 10,970 милијарди еура, улога Владе се радикално мијења. Она се прије свега огледа у изградњи поузданог и професионалног институционалног и правног система, који свима пружа једнаке шансе, једнакост пред законом, једнакост уласка у бизнис и гарантује заштиту својинских и уговорних права. Дакле, улога Владе је стварање здравог и стимулативног пословног амбијента који улива повјерење, подстиче и промовише политике економског раста и развоја. У том погледу, важан индикатор је степен економских слобода, који се прије свега везују за слободу и могућност појединца да ради, да производи, да инвестира.

Економске слободе су не мање важне и за регионалну економску сарадњу, која је један од кључних развојних стубова сваке земље, што потврђује дуга историја европских интеграција. Штавише, регионална сарадња је важан еволутивни корак ка усвајању принципа и правила понашања који важе у оквиру ЕУ. Све то упућује на потребу да још активније дјелујемо у правцу пуног креирања регионалне зоне слободне трговине, заједничког енергетског тржишта, модернизације постојеће и изградње нове саобраћајне инфраструктуре. То је посебно важно за мале економије, какве су економије земаља Западног Балкана, јер, такође, повећава конкурентност и атрактивност региона за директне и гринфилд инвестиције.

Међутим, као што сам већ истакао, регион се још увијек суочава са бројним проблемима и изазовима, посебно високим стопама незапослености. А док то не ријешимо, имаћемо мање успјеха и у сузбијању корупције и разних видова криминала овог глобалног феномена са типичном концентрацијом у државама у транзицији. Ако се овоме додају дешавања на просторима бивше Југославије у посљедњој деценији прошлог вијека, јасно је због чега су криминалне групе имале могућност да дјелују у региону, што добрим дијелом указује на извориште овог проблема. У том контексту, нагласио бих улогу коју кохезионе и развојне политике Европске Уније имају у превазилажењу јаза између њених богатијих и сиромашнијих регија. Управо на темељу таквог искуства и резултата, важно би било да се сагледа могућност примјене кохезионих и развојних механизама ЕУ на наш регион. Ово не значи да се ради о још једном новом захтјеву за алокацију финансијских ресурса, већ о њиховом ефикаснијем коришћењу. Спремни смо да у партнерству са Европском Унијом развијемо ефикасан систем за управљање и примјену ових механизама подршке.

Све активности које спроводимо усмјерене су ка изградњи просперитетне, европске Црне Горе, потпуно интегрисане у ЕУ и евро-атлантске структуре. Као и у случају других, потврђује се да су институционални аранжмани са ЕУ снажан катализатор и потпора реформама. Свјесни смо свих предности и користи европске интеграције за инвеститоре, предузећа, за све грађане. Али, исто тако и наших обавеза. Због тога, веома је важно да грађане стално едукујемо не само о могућностима, већ и захјевима које подразумијева ''статус Европског грађанина''. Јер, интеграција у ЕУ утиче на живот сваког појединца. Из ових разлога, придруживање у ЕУ не схватамо као циљ сам по себи или као једнократан административни акт, већ прије свега као процес суштинских промјена у начину размишљања, функционисања државне управе и пословања.

Црна Гора је опредијељена да искористи све предности које пружа модел двоструког колосјека, у оквиру постојећег трогодишњег аранжмана Црне Горе и Србије, увјерени да 2005. реално може бити година нашег суштинског напредовања у успостављању институционалних веза са ЕУ. Са пуном свијешћу и вољом спремни смо да направимо потребне припреме и прилагођавања. Реалне претпоставке за то су обезбијеђене добијањем дуго очекиване позитивне Студије изводљивости за Црну Гору и Србију. Она је, као и досадашње искуство, потенцирала двије кључне претпоставке: важност одговарајућег државног оквира и капацитет за испуњавање захтјевног и свеобухватног пакета реформи који важи за све земље Западног Балкана. Подсјетићу да је недовољна сарадња Србије са Хашким трибуналом, што је услов свих услова, као и нефункционалност институција државне заједнице, био разлог за досадашњу блокаду процеса институционализације наших односа са ЕУ.

Иако, по правилу, не постоји пуна аналогија, рекао бих да се позиција Црне Горе, као потенцијалног кандидата за приступање Европској Унији може упоредити са позицијом чланица бивше уније Бенелукса уочи њиховог приступања Европској заједници шесторице. Све три земље играју значајну и позитивну улогу у процесу изградњи Европске уније.. Вјероватно и много више него да су биле принуђене да се прикључе као јединствен субјект, што свакако не би имало смисла са аспекта интерне политичке и административне ефикасности.

У истом духу, рекао бих, ''реалног европског прагматизма'', понуда Црне Горе Србији о формирању Заједнице независних и међународно признатих држава остаје отворена до почетка 2006, увјерени да је то у најбољем интересу и Црне Горе и Србије. Уколико за наше партнере у Београду овај предлог буде неприхватљив, Црна Гора ће, поћетком наредне године, остварити своје неприкосновено право на самоопредјелјенје, организовањем демократског, транспарентног и фер референдума, како је то потврђено и Београдским споразумом и Уставном повељом. Прецизности ради, овдје није ријеч о питању или/или: или су државе у потпуности суверене, или оне у потпуности губе свој идентитет у уједињеној Унији. Заправо, ниједна од ових супротности није ни најмање реална у модерној Европи. Овако савремено схваћена државност, која подразумијева независност, али и међусобну повезаност у питањима од општег интереса, је оно што додатно инспирише амбицију Црне Горе да се придружи осталим великим и малим чланицама ЕУ. Надам се да није претенциозно ако прогнозирам да Црна Гора има реални потенцијал да једнога дана, управо онако како су мање државе већ дале препознатљив допринос европској дипломатији и администрацији, играти своју улогу у уједињеној Европи.

У вјери да је наша европска визија јасна, а реформски пројекти конзистентни, захваљујем на пажњи.

Загреб, 14. април 2005.