Двије одлуке у корист Црне Горе пред Европским судом за људска права у Стразбуру

Европски суд за људска права у Стразбуру („Европски суд“) донио је двије одлуке у предметима Кићовић против Црне Горе и Видаковић против Црне Горе и одлучио да одбаци представке као неприхватљиве у складу са чланом 35 став 1 и 4 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода („Конвенције“).

У предмету Кићовић против Црне Горе, подносилац представке је покренуо поступак пред Републичким фондом пензијског и инвалидског осигурања („Фонд ПИО“) ради признања права по основу инвалидности. Фонд ПИО је 30.11.2004.године донио рјешење којим је одбио да му призна право по основу инвалидности. У поступцима који су услиједили надлежно Министарство здравља, рада и социјалног старања и Управни суд Црне Горе су донијели неколико одлука одлучујући о захтјеву подносиоца представке. Последњим рјешењем Управног суда од 3. новембра 2009.године одбијена је тужба подносиоца представке. У коначном, пресудом Врховног суда Црне Горе од 21. децембра 2009.године одбијен је захтјев подносиоца представке за ванредно преиспитивање судске одлуке. На одлуке из предметног управног поступка подносилац представке је поднио уставну жалбу која је одбијена одлуком Уставног суда Црне Горе од 24. марта 2011.године. 

У предмету Видаковић против Црне Горе, подносилац представке је рјешењем Фонда ПИО пензионисан 1990.године. Након што му је рјешењем Фонда ПИО од 25. децембра 1991.године умањен износ пензије, поднио је жалбу Министарству рада. У поступцима који су услиједили надлежно Министарство рада и Управни суд Црне Горе су донијели неколико одлука одлучујући о захтјеву подносиоца представке. Управни суд Црне Горе је пресудом од 19. априла 2012.године одбио тужбу подносиоца представке као неосновану, чиме је окончан поступак пред Управним судом. Подносилац представке је поднио захтјев за преиспитивање пресуде Управног суда који је одбијен пресудом Врховног суда Црне Горе од 14. септембра 2012.године. На одлуке из предметног управног поступка подносилац представке је поднио уставну жалбу, која је одбијена одлуком Уставног суда Црне Горе од 28. октобра 2014.године. 

Подносиоци представке су се у оба предмета жалили, између осталог, на наводне повреде члана 6 став 1 (право на правично суђење) Конвенције због прекомјерне дужине трајања управних поступака. Предмети су комуницирани Канцеларији заступника Црне Горе пред Европским судом за људска права као WЕЦЛ предмети („wелл-естаблисхед цасе-лаw“). Претходно подразумијева да за чињенични и правни основ представке Европски суд има добро установљену судску праксу и да је мало вјероватно да ће доћи до одступања од те праксе. Из тих разлога уз представке су достављени и приједлози за пријатељско поравнање. 

У писаном изјашњењу заступник Црне Горе је одбио да закључи пријатељско поравнање у овим предметима, из разлога што је сматрао да у конкретном нису испуњени услови прихватљивости представки. Наиме, у правној одбрани заступник је указао да уставна жалба није била суштински дјелотворно правно средство прије 20. марта 2015. године (у складу са пресудом Европског суда Сиништај и други против Црне Горе, бр. 1451/10 и 2 др., став 123). За предмет Кићовић против Црне Горе, заступник је сматрао да је коначна одлука од које почиње тећи рок за подношење представке одлука којом је окончан редовни поступак, а то је у конкретном случају била пресуда Врховног суда Црне Горе од 21. децембра 2009.године, док је за предмет Видаковић против Црне Горе коначна одлука од које почиње тећи рок за подношење представке била пресуда Врховног суда Црне Горе од 14. септембра 2012.године. Због наведеног заступник је указао да су у оба случаја представке поднијета ван рока од 6 мјесеци. 

Европски суд је у одлуци Кићовић против Црне Горе констатовао да је представка поднијета 20. јуна 2011.године, док је у одлуци Видаковић против Црне Горе представка поднијета 20. априла 2015.године. Прихватајући аргументе заступника да је у конкретним предметима шестомјесечни рок почео тећи од одлука Врховног суда, а не одлука Уставног суда, Европски суд је утврдио да су предметне представке поднијете након истека прописаног рока. Из тих разлога Европски суд је у својим одлукама одбацио представке као неприхватљиве у смислу члана 35 став 1 и 4 Конвенције.