Пажња: Садржај ове странице је дио архивског садржаја и односи се на претходне сазиве Владе Црне Горе. Могуће је да су информације застарјеле или нерелевантне.
Архива

Пресуда против Црне Горе пред Европским судом за људска права у Стразбуру

Објављено: 09.06.2020. • 18:56 Аутор: Заступник Црне Горе пред Европским судом за људска права, Валентина Павличић
Европски суд за људска права у Стразбуру („Европски суд“) донио је пресуду у предмету Драшковић против Црне Горе и утврдио повреду члана 8 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода („Конвенција“).

Подноситељка представке је водила поступке пред надлежним органима у намјери да пренесе посмртне остатке свог покојног супруга из гробнице у насељу „Рубежа“ код Никшића у гробницу коју је она са супругом направила у Требињу. Стицајем околности, супруг подноситељке представке је преминуо 1995.године, па је због ратних дешавања у Босни и Херцеговини сахрањен у породичну гробницу која је у власништву његовог синовца. Подноситељка представке се у складу са релевантним општинским одредбама у јуну 2014.године обратила синовцу свог покојног супруга за давање сагласности за пренос посмртних остатака свог супруга, међутим, исти је одбио да дâ сагласност. Усљед тога, подноситељка представке је покренула поступак пред Основним судом у Херцег Новом ради „утврђења права да се изврши есхумација посмртних остатака њеног покојног супруга“. Предметни поступак је окончан у фебруару 2015.године рјешењем о одбацивању тужбе. Првостепени суд је у битном утврдио да подноситељка представке „нема правни интерес“ за подношење овакве тужбе, обзиром да иста не полаже, нити може полагати, никаква права на посмртним остацима, у смислу својинских односа, без обзира о чијим се остацима ради, нити из мјеста њиховог починка може да црпи било каква права, имовинске или статусне природе или у другом правном смислу ријечи. Наведено рјешење је потврђено од стране Вишег суда у Подгорици. Подноситељка представке је поднијела и уставну жалбу, која је одбијена од стране Уставног суда Црне Горе.

Подноситељка представке се жалила на повреду члана 8 Конвенције због мијешања државе у њено право на поштовање приватног и породичног живота, као и на повреду члана 6 Конвенције због пропуста надлежног суда да мериторно одлучи о њеном захтјеву за ексхумацијом и преношењем посмртних остатака њеног покојног супруга.

Европски суд је првенствено испитивао прихватљивост представке, полазећи од принципа према којима су подносиоци представке дужни да исцрпе сва домаћа дјелотворна правна средства, прије обраћања том Суду. С тим у вези, Европски суд је утврдио да не постоје позитивни прописи који прецизно прописују процедуру која се има примијенити у случају када не постоји сагласност власника гробног мјеста за ексхумацију посмртних остатака. Такође, када је у питању пракса надлежног управног органа – Санитарне инспекције, подноситељка представке је обавијештена да у случају постојања спора, исти мора бити разријешен прије него би тај орган могао да донесе одлуку којом би се спровео поступак ексхумације. Међутим, за одлучивање у таквом спору, Санитарна инспекција је навела да није надлежна. Имајући у виду наведено, Европски суд је утврдио да је представка прихватљива.

Када је у питању основаност представке, Европски суд је покренуо питање „активирања“ члана 8 Конвенције у односу на околности самог предмета. Према пракси тог Суда, чланом 8 Конвенције гарантује се право на поштовање приватног и породичног живота и у случајевима који се односе на сахрану и пренос посмртних остатака рођака. Ипак, у досадашњој пракси, Европски суд се није експлицитно изјашњавао о томе да ли захтјев за ексхумацијом ради преношења у другу гробницу спада у оквире члана 8 Конвенције. Полазећи од широког опсега концепта „приватног и породичног живота“, Европски суд је утврдио да испитивање таквог захтјева спада у оквире оба аспекта члана 8 Конвенције, тј. како приватног, тако и породичног живота. Суд је појаснио да ће природа и обим овог права, као и степен обавезе државе у оваквим случајевима, зависити од конкретних околности сваког појединачног предмета.

За разлику од неких ранијих случајева у којима се Европски суд бавио питањем пропорционалности између права на ексхумацију блиског рођака и јавног интереса у обезбјеђивању поштовања „светости гроба“, Европски суд је у овом предмету први пут испитивао пропорционалност не само у односу на јавни интерес, већ и у односу на право другог појединца, тј. у конкретном случају – синовца покојног супруга подноситељке представке. У одговору на ово питање, Европски суд је испитивао позитивне обавезе државе у сфери односа између појединаца, што подразумијева оцјену постојања адекватног правног оквира за разрјешење предметног питања, као и оцјену поступања надлежних органа у конкретном случају.

У односу на први аспект, Суд је примијетио да домаће законодавство нема адекватан правни оквир којим су регулисани овакви случајеви. Постојећи прописи који се баве случајевима ексхумације и преноса посмртних остатака не прописују стандарде за рјешавање спорова између рођака у овом контексту. Такође, државни орган који је надлежан у овим споровима није дефинисан. Домаћи судови су заузели становиште да је подноситељка представке требала да се обрати надлежном органу управе, који опет није могао да одлучи о таквом захтјеву код непостојања сагласности власника гробног мјеста. Према налажењу Европског суда, поступак пред органом управе у конкретном случају не пружа могућност испитивања равнотеже између сукобљених интереса појединаца. Могуће је да би то питање најбоље било испитивати у парничном поступку који је подноситељка представке и покренула. С друге стране, надлежни парнични судови нису препознали било какав правни интерес подноситељке представке и тиме су, према налажењу Европског суда, пропустили да препознају постојање њеног права у смислу члана 8 Конвенције, као и да испитају основаност њеног захтјева у односу на конкурентно право синовца њеног покојног супруга.

Због свега наведеног, Европски суд је утврдио повреду члана 8 Конвенције и нашао да није нужно да испитује постојање повреде члана 6 Конвенције. Подноситељка представке је поднијела захтјев за накнадом нематеријалне штете у износу од 16.700,00 €, као и накнадом трошкова поступка у износу од 3.250,97 €. Европски суд је нашао оправданим да досуди износ од 4.500,00 € на име накнаде нематеријалне штете, као и цјелокупни износ тражених трошкова поступка.

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним чланом 44 став 2 Конвенције и може бити предмет редакцијске измјене. Пресуда ће бити преведена и објављена по правоснажности исте.

Заступник Црне Горе пред
Европским судом за људска права,
Валентина Павличић

Везани чланци:

Извршење пресуде Европског суда за људска права - Акциони план у предмету Влаховић проти 10.01.2025.
Званична посјета Одјељења за извршење пресуда Европског суда за људска права Црној Гор 24.12.2024.
Извршење пресуде - објава допуњеног Акционог плана у вези групе предмета Сиништај и друг 13.12.2024.
Благовремено извршење пресуда Европског суда за људска права по представкама бивших радн 06.12.2024.
Да ли вам је садржај ове странице био од користи?