СУОЧАВАЊЕ С ПРОШЛОШЧУ: ИЗБЈЕЋИ РЕВИЗИОНИСТИЧКИ НАРАТИВ

Посљедњих дана се, посебно од клирика и политички експонираних вјерника Српске православне цркве, интензивирају у јавном простору питања и теме суочавања с прошлошћу и Другог свјетског рата. У том контексту се назиру димензије политичких и друштвених односа преиспитивања смрти у религијском и идеолошком смислу.

Не треба искључити да су могуће и конретне иницијативе и пројекти које ће, неминовно, друштво у већини, без обзира на политичке разлике, окупити против ревизионизма прошлости, око очувања црногорског суверенитета и одбране од (велико)српске доминације која након друштвених мрежа и медијских портала почиње да се осјећа и у свакодневном животу.

Дио побједника са августовских парламентарних избора, укључујући и Српску православну цркву, треба да покажу више умјерености и опрезности у односу на релативизовање антифашистичких тековина и рехабилитације поражених војних снага. Антифашистичка борба није заснована, како се све чешће понавља, на “братоубиству, братомржњи и богоубиству”. Проглашавање конституисања нових сазива државног парламента и Скупштине општине Будва побједом “већом” од 9. маја, када славимо Дан Европе и побједу на фашизмом, представља опасну поруку која нас удаљава од националне политике помирења. Разбуткали “огањ вјере” умјесто у правцу ревизије прошлости и поништавања историјских чињеница треба учинити конструктивним и инклузивним. 

Министарство за људска и мањинска права је иницирало образовање посебне радне групе која би, у почетној фази, размотрила све могућности и паралелна искуства (Словеније, Хрватске, Бугарске, Србије и других), у односу на питања прикривених масовних гробница из Другог свјетског рата. Суштина је да као друштво избјегнемо ревизионистички наратив. 

Важно је да се не догоди манипулација односно политичка, идеолошка и вјерска (зло)употреба мртвих због чега је неопходно осигурати објективан приступ који ће понудити збирку могућих промишљања, рјешења и искустава. 

Не смије се и не може се негирати чињеница да је међу страдалима током рата и ослобођења земље, било и оних који нијесу заслужили да им се одузме живот. Они су дио црногорске баштине и њихово прихватање може да представља потребни подстицај међусобном разумијевању и помирењу.

Искуства других нација које су прошле кроз слично искуство указује нам да будемо опрезни, посебно са терминологијом, јер невино страдали нијесу они који су убијени због учињених злочина, подршке покрету који је подржавао окупатора или који су страдали у директној борби.

По мом мишљењу ексхумације, то већ показују активности Вишег државног тужилаштва у Подгорици у односу на локацију у општини Никшић, могу представљати изузетно компликоване, скупе али и немогуће активности па зато, након сабирања свих искустава и могућих  приступа, пажњу државних органа треба усмјерити према хуманистичком и достојанственом односу према мртвима. 

Нијесам сигуран колико је реално могуће водити и успјешно завршити процес истраживања и идентификације остатака из прикривених гробница. Пажњу зато треба усмјерити у правцу пристојног обиљежавања гробишта или достојног сахрањивања посмртних остатака из јама уз одговарајуће обиљежавање.

Црногорском друштву је потребан научно утемељен и објективан приступ који је и јасно о одлучно критичан према покушајима ревизионизма и делегитимизације антифашистичких тековина и партизанског покрета у Црној Гори. 

Александар Саша Зековић, 

државни секретар у Министарству за људска и мањинска права