Реаговање заступнице Црне Горе пред Европским судом за људска права на новински чланак објављен у дневним новинама „Побједа“

У дневним новинама „Побједи“ је 10. маја 2021.године објављен интервју наслова „Био би преседан да свака нова већина уређује тужилаштво“ са чланицом Координационог одбора Грађанске иницијативе „21. мај“, г-ђом Маријаном Лаковић-Драшковић, у којем су у поднаслову „Урушавање угледа“ изнијети одређени коментари на рачун мојих изјава на тему актуелних измјена Закона о Државном тужилаштву.

Са великим жаљењем морам да реагујем на ове коментаре, посебно ако се узме у обзир чињеница да сам са г-ђом Лаковић-Драшковић имала прилику да размијеним аргументе у емисији „Начисто“ на ТВ „Вијести“, која је била организована управо на ову тему. Самим тим, сматрам да је свако мишљење, неслагање и евентуална критика могла бити изречена у мом присуству, како и приличи демократској дискусији. Ипак, прихватам да ова основна начела којим се руководим цијели живот, нису једнако разумљива свакоме, а очигледно ни г-ђи Лаковић-Драшковић.

Када је у питању сама измјена поменутог Закона, као један од многих правника који су били вољни да дају неки коментар на ову тему, могу констатовати да сам током цијелог поступка отворене дебате, износила коментаре који се могу оцијенити и као позитивни и као критички тонови. Мишљење које сам изнијела било је искључиво са становишта позиције заступнице Црне Горе пред Европским судом за људска права, као и небројени пут до сада. Можда шира јавност није упозната са том чињеницом, али стручна јавност, којој г-ђа Лаковић-Драшковић би требала да припада, зна да је једна од основних дужности заступника да ради на ширењу свијести о конвенцијским и европским стандардима и да превентивно дјелује на систем како би се спријечиле будуће повреде Конвенције. Управо у том контексту сам увијек износила своје мишљење о бројним темама које се тичу функционисања црногорског правног система, како са позитивног, тако и са негативног аспекта. Подсјетићу да сам у претходном периоду, кроз Годишње извјештаје о раду Канцеларије заступника, који су доступни јавности, дала јасну анализу правног система и „критички“ се осврнула на одређене аспекте у раду државног тужилаштва, а полазећи од пресуда Европског суда против Црне Горе у односу на члан 3 Конвенције.

Моје мишљење је увијек било аргументовано у складу са мојим познавањем европских стандарда, при чему се никад није сводило на папагајско понављање ријечи „примјена“ и „није у складу са Уставом“, без неке смислене елаборације.

На страну размјена аргумената која је постојала у поменутој емисији, при чему је стручна и лаичка јавност најбоље могла дати своју оцјену цјелокупне дискусије, изјава г-ђе Лаковић-Драшковић „Побједи“ не би била толико проблематична, да се не саопштавају одређени коментари о мојој „мотивацији“ за изношење ставова о овој теми, чиме се на непримјерен и крајње малициозан начин излази из домена струке и познавања права, колико год то познавање било „дубиозно“ кад је у питању г-ђа Лаковић-Драшковић.

У својој тридесетогодишњој професионалној каријери, током које сам 15 година била судија и преко 6 година заступник државе Црне Горе, никад нисам доживјела да моје стручне ставове неко коментарише на наведени начин. Штавише, никад нисам улазила у мотиве саговорника који нису сагласни са мном на било коју тему, при чему их никад нисам, нити би их јавно коментарисала на такав начин. Пошто је г-ђа Лаковић-Драшковић оцијенила моје изјаве као „непримјерене“ које штете „репутацији и угледу Владе у којој сам запослена“ и које су изнијете „зарад личних интереса и опстанка на позицијама, претендујући чак и на виша мјеста“, дужност ми је да је упознам са одређеним чињеницама.

Једна од максима којом се водим као професионалац јесте да човјек мјесто краси, а не мјесто човјека.

Коју сам год позицију покривала током своје каријере, настојала сам да управо кроз свој свакодневни рад и одговоран приступ допринесем свеукупном унапређењу радних процеса и угледа институције чији сам била дио, без приземних амбиција да украшавам свој ЦВ незаслуженим титулама и функцијама којим нисам дорасла. Без претензија да звучим препотентно, показатељ моје компетенције јесу резултати које сам постизала као судија и које у претходним годинама постижем као заступник Црне Горе, што је препознато од свих релевантних домаћих и међународних фактора, при чему  бих посебно издвојила оцјене експерата из Савјета Европе и Европског суда за људска права. Чак је и Европска комисија у свом извјештају за Црну Гору за 2020.годину констатовала да је „Црна Гора наставила да обезбјеђује добар ниво сарадње са Европским судом за људска права (ЕСПЉ)“ и да „нису пријављени никакви проблеми у извршењу пресуда ЕСПЉ и ниједан од предмета против Црне Горе није у поступку појачаног надзора извршења од стране Комитета министара“. Вјерујем да је и г-ђа Лаковић-Драшковић дубоко у себи захвална што се рад Канцеларије заступника рефлектовао и на њен рад као ранијег преговарача Црне Горе са ЕУ за 23. и 24. поглавље, јер смо сви свједоци какви су били њени резултати и колики је био њен стручни допринос док је обављала тај одговоран посао.

Оног тренутка када више не будем заступник, на понос и задовољство ће ми бити остварени резултати које сам навела и мислим да су они довели само до повећања репутације прије свега државе Црне Горе, коју сам стручно, часно и достојанствено представљала у свакој прилици. Оно што гарантујем јесте да ћу у том тренутку бити у могућности да бирам свој каријерни пут у којем год смјеру пожелим, не тражећи политичку или било какву другу подршку за своје „амбиције“, јер ми никад није ни била потребна, за разлику од појединих.

Без обзира на то кога грађани Црне Горе изаберу на демократским изборима, државна администрација је та која омогућава функционисање система који је у њиховој служби и такав приступ има већина службеника који часно и одговорно раде свој посао. Наравно, увијек постоји онај дио администрације који се поставља по политичкој линији, што је сасвим прихватљиво и разумљиво. Код тих именовања, одговорни политички субјекти морају водити рачуна да такви кадрови барем имају неке компетенције за посао који раде, јер се њихова нестручност увијек и неминовно одрази на цјелокупни систем, при чему цијену плаћају држава и њени грађани.

Да закључим, о мојој стручности говоре искључиво моји досадашњи резултати, али, како је то примијетио и чувени њемачки филозоф, „да би се признала туђа вриједност, треба имати сопствену.“

Заступник Црне Горе пред Европским судом за људска права, Валентина Павличић