Пресуда у односу на Црну Гору пред Европским судом за људска права у Стразбуру

Европски суд за људска права у Стразбуру („Европски суд“) донио је пресуду у предмету Шпадијер против Црне Горе (бр. представке 31549/18) и утврдио повреду члана 8 (право на поштовање приватног и породичног живота) Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода („Конвенција“).

Наведеном пресудом, Европски суд је обавезао тужену државу да подноситељки представке исплати у року од три мјесеца, од дана правоснажности исте, износ од 4,500.00 € (четири хиљаде и пет стотина еура) на име нематеријалне штете, као и износ од 1,000.00 € (хиљаду еура) на име трошкова и издатака са припадајућим каматама које се могу наплатити. Остатак потраживања на име нематеријалне штете, од укупног износа од 50,000.00 еура, који је подноситељка представке потраживала, Европски суд је одбио.

Подноситељка представке била је запослена у Заводу за извршење кривичних санкција („ЗИКС“) од 1998. године, у којем је обављала послове службеника обезбјеђења у женском затвору, док је у релевантном периоду обављала функцију шефа смјене Казнено поправног дома за жене.

Након што је у јануару 2013. године подноситељка представке пријавила петорицу својих колега због недоличног понашања на послу у новогодишњој ноц́и, подноситељка представке је почела да доживљава разне непријатности од стране својих колега. У августу 2013. године, подноситељка представке је затражила од свог послодавца да покрене поступак за заштиту од мобинга и описала све непријатности које је доживјела, које су јој проузроковале здравствене проблеме. Крајем августа 2013.године, подноситељка представке је напустила посао и отишла на боловање, због активног и пасивног злостављања на раду од стране појединих колега и претпостављених. На боловању се налазила до маја 2016.године, када јој је по сили закона престао радни однос, услијед настанка потпуног губитка радне способности.

Подноситељка представке покренула је најприје поступак за заштиту од мобинга код послодавца и тај поступак је окончан доношењем обавјештења којим се одбија захтјев подноситељке представке као неоснован. Након окончаног поступка пред послодавцем, подноситељка представке, незадовољна исходом поступка, поднијела је тужбу Основном суду у Подгорици тражећи заштиту од мобинга и накнаду нематеријалне штете. Међутим, редовни судови одбили су њен тужбени захтјев, налазећи да догађаји на које се жалила нису представљали мобинг, јер нису имали карактер системског психичког злостављања, већ спорадичног и индивидуалног, и као такви су захтијевали понављање радњи током одређеног временског периода, тј. барем једном седмично у периоду од најмање шест мјесеци.

Одлуке редовних судова потврђене су од стране Врховног суда Црне Горе, а потом и Уставног суда Црне Горе. Уставни суд одбио је уставну жалбу подноситељке представке, наводећи да не постоји правни основ који указује да је подноситељка представке претрпјела мобинг на раду и да је пресуда Врховног суда Црне Горе донијета у складу са законом, пружајући довољне, релевантне и Уставом прихватљиве разлоге. Уставни суд се у својој одлуци није осврнуо на кривичне пријаве које је поднијела подноситељка представке и на наводни пропуст надлежних органа да поступе по истима.

Подноситељка представке се жалила на повреду члана 3 (забрана мучења) и члана 6 (право на правично суђење) Конвенције, због повреде њеног психичког и физичког интегритета изазваног континуираним активним и пасивним злостављањем на раду и пропуста домац́их органа да је заштите од наведеног, те на повреду члана 13 (право на дјелотворан правни лијек).

Европски суд је утврдио да на основу принципа јура новит цуриа није обавезан правним основама које је навела подноситељка представке у смислу Конвенције и Протокола уз њу, те да има овлашћења да одлучи о правној карактеризацији чињеница притужби, испитујући их на основу чланова или одредби Конвенције који су различити од оних на које се позива подноситељка представке. Стога, Европски суд је нашао да притужба у конкретном предмету треба да се испита у оквиру члана 8 Конвенције.

Европски суд је констатовао да иако је суштински циљ члана 8 Конвенције да пружи заштиту појединцу од произвољног мијешања јавних власти, могу постојати и позитивне обавезе које су својствене дјелотворном поштовању права на приватни живот, које могу укључивати спровођење мјера у сфери међусобних односа појединаца.

Европски суд примјећује да је подноситељка представке прво покренула поступак пред својим послодавцем, а затим пред грађанским судовима. Поступак медијације пред послодавцем подноситељке представке није био у складу са релевантним законодавством, јер није покренут нити окончан у законским роковима. Такође, Европски суд је утврдио да је медијатор испитао да ли је захтјев подноситељке представке био основан, чиме је прекорачио његову законску надлежност, будући да у закону није било овлашц́ења да то учини.

Након поступка медијације, подноситељка представке је поднијела грађанску тужбу. Неспорно је да су грађански судови сматрали да су тврдње подноситељке представке у вези са догађајима на раду тачне и утврдили да постоји барем нека узрочна веза између тих догађаја и болести и психичке патње подноситељке представке. Упркос томе, подноситељки представке није пружена одговарајућа заштита из разлога што су судови захтијевали доказ слиједа догађаја који су се дешавали сваке седмице у континуитету у периоду од 6 мјесеци.

 
Упркос пољу слободне процјене који уживају Стране Уговорнице приликом пружања заштитних механизама у погледу злостављања на раду, Европски суд је утврдио да је тешко прихватити адекватност таквог приступа у конкретном предмету. Европски суд сматра да је наводе везано за злостављање на раду потребно темељно испитати у свијетлу околности сваког појединачног предмета и узимајући у обзир цјелокупни контекст. Европски суд такође примјећује да је релевантна судска пракса у Црној Гори ријетка и није установљена, посебно у вези са елементом континуитета злостављања који је потребан да би се активирала примјена Закона о забрани злостављања на раду.

 
Европски суд утврђује да иако догађаји на радном месту испитани у случају подноситељке представке можда заиста нису представљали злостављање, национални судови су испитали само неке од њих, док је један број инцидената на које се подноситељка притуживала остао потпуно неиспитан. Национални судови нису покушали да утврде колико често су се ови други инциденти понављали и у ком периоду, нити да их испитају појединачно и у међусобној вези са осталим инцидентима. Такође су пропустили да испитају контекст и наводну позадину инцидената, посебно чињеницу да је подноситељка представке пријавила неке од својих колега за њихово недолично понашање у новогодишњој ноц́и, понашање које је довело до дисциплинског поступка и санкција.

 
Суд не може превидјети навод подноситељке представке да су акти узнемиравања којима је била изложена настали као реакција на њено пријављивање наводног незаконитог поступања неких њених колега и да су имали за циљ да је уц́уткају и „казне“. По мишљењу Суда, позитивна обавеза држава према члану 8 Конвенције да ефикасно примјењују у пракси законе против озбиљног злостављања добија нарочиту важност у околностима у којима је такво злостављање могло бити изазвано „звиждањем“.

Поред наведених догађаја на раду, догодила су се још два инцидента ван радног мјеста подноситељке представке, за које је сматрала да су међусобно повезани и у односу на које је поднијела кривичне пријаве. Наиме, моторно возило подноситељке представке је оштећено у јануару 2013. године, а у фебруару 2015. године подноситељка представке је била физички нападнута. Иако није утврђено да су наведени догађаји били на неки начин повезани са инцидентима на раду, Европски суд не може, а да не примијети да су надлежни органи пропустили да на адекватан начин процесуирају кривичне пријаве подноситељке представке у том смислу.

Европски суд сматра да је начин на који су грађанско и кривичноправни механизми примијењени у конкретном предмету подноситељке представке, нарочито недостатак процјене свих спорних догађаја и пропуст да се размотри цјелокупан контекст, укључујући и могући контекст „звиждања“, био мањкав у мјери да представља повреду позитивне обавезе тужене државе у оквиру члана 8 Конвенције. Због свега наведеног, Европски суд је утврдио повреду члана 8 Конвенције, при чему није сматрао неопходним да испитује притужбе о повреди члана 13 Конвенције.

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним чланом 44 став 2 Конвенције и може бити предмет редакцијске измјене. Пресуда ће бити преведена и објављена по правоснажности исте.

Канцеларија заступника Црне Горе пред Европским судом за људска права