Данас положена урна проф. др Ранка Радовића

Говор министра заштите животне средине и уређења простора Бора Вучинића поводом полагања урне проф. др Ранка Радовића на гробљу Горњи Мартинићи Даниловград.

Поштована породицо Радовић,
Поштовани пријатељи,

Данас, овог сунчаног и топлог мајског дана, нас је на овај тужни и достојанствени скуп по својој последњој жељи у својим родним Мартинићима окупио да се поклонимо његовој урни покојни Ранко Радовић. У свијету признат и поштован професор архитектуре, хуманиста, педагог, истински космополита, а надасве сјајан човјек који је за живота оставио дубок траг у цивилизацијском поимању значаја простора. Дуго ћемо памтити са колико је шарма, енергије, непосредности у комуникацији, изузетне топлине и одсуства сувишне конвенционалности једноставно и убједљиво едуковао стручну и лаичку јавност са жељом да нам приближи комплексну дјелатност каква је архитектура, како би свијест о значају простора била доступна свима. Зато, с разлогом данас можемо рећи да професору доктору Ранку Радовићу припада значајно мјесто у подизању свијести градјана о простору, као највећем природном богатству и ресурсу који морамо чувати и суптилно користити.

Често је говорио да одрживи развој мора бити животни став једне нове културе у Црној Гори , нови однос према природи, простору и свим активностима које иду од глобалног ка посебном.

Указивао је да се мора вратити аутентичност и сензибилан однос према простору Црне Горе коју је толико волио. Својим бићем и цјелокупним дјелом професор Ранко Радовић је обезбиједио да буде дио наше будућности, уводећи свјетске стандарде у нашу архитектуру и упућујући нас према развијеном европском друштву. Говорио је да тамо треба да идемо са сопственим идентитетом, препознатљиви по непоновљивој љепоти простора који треба да развијамо тако што ћемо га пажљивим и паметним коришћењем претворити у еколошку "зелено-плаву" оазу.

Импресиван је био животни пут професора Ранка Радовића - архитекта, редовни професор факултета у Београду и Новом Саду, Хелсинкију и Токију. Родјен је 1935. године у Подгорици, одрастао у Београду гдје је и завршио Архитектонски факултет. У разговору уприличеном поводом његовог шездесетог родјендана,касније публикованом у књизи "Слојевити путеви Ранка Радовића", каже:
"Цијело своје дјетињство и младост гледао сам према Сјеверу, док је унутра живио нетакнути мирис нарова и смокава, маслина и августовског југа Подгорице и долине Зете из којих сам никао..." и даље наводи о себи
"...а онда се мирно кретати свијетом као његов равноправни и савршено дорасли члан, па и градјанин, то би можда била најтачнија дескрипција моје историје..."

Велики ерудита, сјајног аналитичког и радозналог духа, свој стручни развојни пут усмјерио је ка сталном истраживању архитектуре и њеног односа , одраза и утицаја на развој људског друштва и свијести.

Тако је и звање доктора наука стекао 1980 године на париској Сорбони, тезом "Еволуција и континуитет идеја и облика у модерној архитектури".Својим бриљантним предавањима извршио је огроман утицај на читав низ генерација студената, којима је дубоко укоријенио свијест о значају архитектуре као врхунске стваралачке дисциплине и великим могућностима које она може пружити онима који се њоме знају бавити на прави начин.

Као гостујући професор, предавао је и на Архитектонским факултетима у Скопљу, Приштини, Сарајеву, Загребу, Љубљани, Цириху, Палерму, Дјенови, Мелбурну, Паризу, Тампереу, и Оулуу.
Поред наставе , бавио се и пројектовањем графиком и посебно историјом и теоријом модерне архитектуре и града. Аутор је више од двадесет градјевина, медју којима је и чувени објекат Спомен-кућа битке на Сутјесци, која му је донијела мјесто у прегледу највећих архитеката данашњице, а који објављује у својим књигама Чарлс Џенкс, данас сигурно највећи свјетски ауторитет за савремена кретања у архитектури. Израдио је преко двадесет урбанистичких планова . Објавио је осам књига и близу двјестапедесет научних и стручних радова у нашој земљи и иностранству. Приредио је шест самосталних изложби од којих пет у иностранству. Био је предсједник Медјународне федерације за урбанизам и становање, а шест година је представљао Југославију у савјету медјународне уније архитеката. Био је члан САНУ и ДАНУ. За свој рад је добио и Орден рада са златним вијенцем.
Као министар заштите животне средине и уредјења простора је дошао у своју Црну Гору са жељом да помогне очувању угрожености њеног простора и афирмацији њене раскошне љепоте.
Поштована породицо, поштовани пријатељи,
Поносни смо на привилегију коју смо имали радећи и сарадјујући са Ранком Радовићем, код нас и у свијету поштованим професором архитектуре, човјеком чија стваралачка личност и велико дјело остају да живе и инспиришу генерације које долазе.

Нека је вјечна слава и хвала Ранку Радовићу!