Ауторски текст портпарола Министарства финансија, Гордане Јовановић, објављен у дневном листу Вијести

Мој омиљени писац Хесе на путу преображења и откривања свијета једног од својих најпознатијих ликова рекао је да истина има „два лица“. То рано откриће хесовске филозофије и доживљаја свијета често ме је пратило, чак и данас, кад тражим оправдање за неке непримјерене и злураде поступке људи, често ми се враћају она хесовска два лица истине. Нека овај текст буде посвећен једној истини која је, можда, промакла очима јавности.

Претходну годину аутор ових редака памтиће по економском метежу, који је подразумијевао сталну знатижељу јавности, а то опет доступност јавности која је била у паници од саме ријечи „криза“. Кад се вратим уназад, ако то неће превише задирати у психологију, чини ми се да је тај страх од непознатог и неочекиваног кључ црногорске кризе. Одлив новца из наших банака, стопирање кредитне активности, зебња привреде којој је угрожена ликвидност, наставак реформи, ЕУ интеграције, љубопитљиви и готово преплашени грађани, новинари на путу откривања извора кризе и у сталној потрази за одговорима, а адреса – Министарство финансија.

Ипак ћу 2009. годину памтити по звоњави мог телефона до касно у ноћ, док се не закључи посљедњи чланак о антикризним мјерама, кредитној подршци КАП-у, Првој банци, гаранцијама за подршку банкарском систему, потенцијалном аранжману са ММФ-ом, ребалансу, новим пореским законима и свим другим темама које су свакодневно пратили наши медији.

Читајући текстове и пратећи извјештавања о ономе шта радимо и шта се дешавало Црној Гори, ипак, није било пуно простора за „оне“ који су се у 2009. години борили за „најбоље“, ако криза уопште допушта тај епитет. Некако ми ни сада не успијева да докучим зашто су нас толико критиковали и да ли је ико помишљајао да „изван политичког универзума“ те антикризне мјере, ипак, смишљају нечија дјеца, неки млади људи, а на крају и грађани Црне Горе. Ово из разлога, јер нико није видио ревност и ентузијазам за сваку мјеру очима једног портпарола.

Памтићу дрхтај руке мог колеге у завршници преговора, уморна лица и радни дан без краја, 685 питања из Упитника, оне који су заборавили рођендан својих најближих и свој дом замијенили канцеларијом у Станка Драгојевића 2, и тако редом. Свакодневница није питала да ли сте слободни послије посла и испланирали викенд, требало је реаговати напречац. И у том „економском лудилу“ један портпарол који увијек има да пита нешто ново!

У 2009. години, која је била, можда, економски најизазовнија у посљедњој деценији, успјели смо да сачувамо макроекономску и финасијску стабилност, обезбиједимо редовну исплату свих зарада, помогли онај најугроженији дио привреде, а и онај којем је помоћ била потребна да би могла да настави да се развија, одржали атрактивност пословног амбијента за нека нова улагања. Ово је био највећи изазов црногорске економије!

Пуно се причало и о аранжману са ММФ-ом, као спасоносном рјешењу наше економије и политичком „кецу“ многих. Мислим да је и лаику већ јасно да поруке које смо слали нису значиле да смо у „политичком збјегу“ због аранжмана, већ да оно што се стварало годинама треба сачувати за нови економски циклус који мора услиједити послије кризе, без ригорозних резова у нашој пореској политици, наших плата и пензија. И на крају, што смо у јавности „више бјежали од ММФ-а“, у стварном свијету ми никад нисмо ближи!

Требало је одговорити изазову и пронаћи најбоља рјешења како би наш буџетски план за 2010. годину одговарао реалним снагама наше економије, а опет задовољио потребе многих и омогућио да се зацртане политике и реформе, усвојене стратегије, обавезе према ЕУ, реализују. Дуги преговори са потрошачким јединицама које увијек траже више и које разумију да економија мора да се подупре и потрошња смањи, али ипак, неопходно је наставити са даљим реформама у образовању, развијати туризам спорт, културу, унапређивати животну средину пратећи стандарде Европске уније, спроводити Акциони план за борбу против корупције и тако даље. Чуло се током преговора и понеко узвишено слово и ламент што се нема више, јер баш наша потрошачка јединица мора бити приоритет ове године, а ми из дана у дан као на старој плочи понављамо да је „криза заједничка баштина и брига“ и да у овим годинама без обзира одакле долазите економија не зна за привилегије. Пуно се пута чуло и одзванјало је оно реално, конзервативно, а опет развојно.

Можда, је, ипак, најболнија мјера, која је највише узнемирила јавност била смањивање зарада. Узнемирила је и нас, можда, и више, јер није лако донијети рјешења која ће значити неком мању плату, одузети неку рату за кредит или плаћени рачун. Мислим да смо након исцрпљивања свих мјера и међу посљедњим државама у региону донијели рјешења која су обезбиједила пуну ликвидност државног трезора и чини ми се да тек сада, многи схватају како је то била неопходна мјера која ће дугорочно обезбиједити одрживост црногорских јавних финансија.

И имало би ту још штошта да се пише, година дуга, пуна одрађеног посла, идеја, али и врцавости. Можда је прилика не за хвалу, него за ону другу страну „хесовске истине“ и да се оно што је урађено не изгуби у прегршту информација које доноси овај извјештај.

У овај извјештај нису ушли ни чувени „скретничар, „ни ребаланс није баук“, „депозит нема боју“ и многе друге занимљивости које су пратиле наш заједнички рад у комуникацији са јавности, а које аутор овиих редака радо памти и зато их је и одабрао за закључницу овог текста.

Гордана Јовановић, портпарол Министарства финансија

Из Годишњег извјештаја Министарства финансија за 2009. годину