Ауторски текст, мр Ивана Радуловића, самосталног савјетника у Министарству финансија, објављен у рубрици "Форум" у дневном листу Вијести

Глобална економска ефикасност захтијева потпуну слободу промета робе и услуга, као и слободно кретање фактора производње. Када је ријеч о јединственом тржишту ЕУ, економска ефикасност се остварује кроз регионалну економску интеграцију овог тржишта, језгро које лежи у „ч;етири слободе“ – кретање робе, услуга, капитала и радне снаге. Слободна трговина иде у корист потрошача, док производњу треба обављати само када може бити најефикаснија. Резултирајуће промјене у расподјели остварених прихода морају бити прихватљиве, док социјалне и еколошке посљедице не би смјеле да надмаше економску корист која произилази из слободног кретања.

Степен прихватљивости слободе кретања варира. Када се примењује на робу и услуге, слободна трговина се у начелу фаворизује, док се постизање споразума у пракси, често показује тешким – шта земља увозница сматра значајним, земља извозница може тумачити као нецаринску баријеру у трговини. Сходно томе, ЕУ је имплементирала принцип узајамног признавања, који је подржан од стране над-националних (супранатионал) законских оквира, како би се осигурао слободан промет у оквиру јединственог тржишта. То значи да, уз неколико изузетака у оквиру дефинисаних критеријума, производи који се легално продају у једној држави чланици, могу се продавати широм ЕУ.

Један од парадокса глобализације је да земље које поздрављају унутрашњу мобилност капитала су, у најбољем случају, само невољно признале потенцијалну корист од мобилности радне снаге. У ери глобализације често мислимо да се све више крећемо ка свијету глобализоване економије, што може бити тачно када је ријеч о роби и капиталу, али прекогранична мобилност радне снаге наизглед постаје све више ограничена. Агенција ЕУ за основна права (ФРА), у свом посљедњем Извјештају, који је објављен 09. децембра 2009. године наводи да се имигранти и мањине у ЕУ суочавају са високим нивоом дискриминације, при чему већина тих инцидената не буде пријављена надлежним властима. Истраживање је обухватило 23 хиљаде људи из свих држава чланица ЕУ и показује да је дискриминација најизраженија на послу и у процесу тражења посла. У априлу ове године, Белгија је одлучила да укине ограничења на мобилност радне снаге за већину нових држава чланица ЕУ, али ће рестрикције и даље важити за Бугарску и Румунију. У мају 2004. године осам бивших комунистичких земаља су постале чланице ЕУ и њихови радници се још увијек суочавају са препрекама у неким европским земљама. Неке од земаља које нијесу наметале рестрикције радницима из ових осам земаља или су их укинуле у мају 2006. године, увеле су ограничења за држављане Бугарске и Румуније. Рестрикције могу бити на снази највише седам година - све до маја 2011. године, када је ријеч о земљама које су приступиле блоку у 2004. години и до 2014. године, када је ријеч о Бугарској и Румунији.

Изгледа да је преокупација и квантитативна и квалитативна: имигранти не смију бити бројни и морају испуњавати критеријуме економске и социјалне прихватљивости. Дакле, изузеци су појединци који су од стране Владе оцијењени као високо квалификовани у занимањима у којима је присутна оскудица квалификоване радне снаге на домаћем тржишту. Са аспекта глобалног напретка, кључно питање које се поставља је вриједност која се додаје прозводњи коју мигранти већ остварују, као резултат њиховог премјештања на мјесто где је њихов рад више продуктиван. Допунско питање је да ли је додата вриједност унапријед одлучена, као резултат ограничавања кретања других појединаца (много веће групе) који се не сматрају довољно квалификованом радном снагом. Иако је тешко прецизно процијенити, вјероватно је да би просторна расподјела радне снаге представљала значајан трошак за глобалну економију.

Присутна је мотивација за многобројним ограничењима мобилности радне снаге, иако их је у пракси често тешко разграничити. Неки од фактора су: културне разлике, безбједоносни проблеми, страх да ће конкуренција на тржишту рада довести до нижих плата, недоумице око притисака на јавну потрошњу и инфраструктуру и забринутост због коришћења земљишта и природних ресурса. Прва два фактора су у суштини политичка: у својим екстремним манифестацијама могу попримити облик ксенофобије. Таква осјећања подразумијевају спремност да се прихвати економија са нижом агрегатном производњом и приходима, него што би иначе био случај са постојањем вишег степена отворености. Цијена овог облика глобализације сматра се превисоком.

Када је ријеч о тржишној конкуренцији, то је питање добитника и губитника. Ниско квалификовани (и ниско плаћени) радници често су рањиви у конкуренцији са дошљацима, па су потенцијални губитници у процесу слободног кретања радне снаге. Сегментација тржишта рада може се извршити у (потенцијално) три нивоа: грађани, легални имигранти и илегални имигранти. Запошљавање легалних имиграната је ограничено у складу са прописима релевантног законодавства. Када је могуће избјећи ове прописе и радник се запошљава илегално, он је плаћен ниже него што би био да је легално засновао радни однос. Дугорочно, ова сегментација могла би да се упореди са стратификацијом у древним друштвима, гдје само дио друштва ужива пуна права држављана. Постојање значајних сегмената популације (као што су илегални имигранти) има потенцијално штетан утицај на друштвену структуру, и може се јавити могућност да они буду амнестовани. Питање које се поставља је како да се избјегну даље илегалне имиграције? Ово се може остварити кроз стимулацију мобилности капитала, гдје радници спријеч;ени да се крећу и траже посао закључују да посао налази њих.

Када је у питању притисак на јавну потрошњу и инфраструктуру, често се мисли да је то посљедица имиграције. Бројни проблеми који се јављају као резултат повећаног броја становника јављају се у областима образовања, саобраћаја, здравствене заштите и др. Међутим, треба признати да повећане расходе (барем донекле) покривају порези и трошкови плаћени од стране имиграната. Имигрантске групе, које углавном чине радници настоје да буду нето контрибутори буџета јавног сектора.

На крају, иако глобалним економским интеграцијама управљају јаке силе, евидентно је и постојање моћних ограничавајућих фактора. И поред снажних економских аргумената, препреке које утичу на мобилност фактора, прије свега радне снаге, и даље су изузетно јаке.