Ауторски текст премијера Здравка Кривокапића: ПРВА ГОДИНА СЛОБОДЕ

Претходна година је прича о слободи.

Након 30 година живота под хибридним режимом, у атмосфери подјела и неповјерења, те намјерног држања грађана у зони преживљавања „од првог до првог у мјесецу”, са недопустиво ниском просјечном зарадом, прије годину дана се десио јединствен тренутак у нашој политичкој историји. Десила се слобода.

На капији те историје, између крајности и неизвјесности, догодили су се разум и одговорност. Политичке структуре парламентарне већине, различите по својим идеолошким матрицама и схватањима, прије тачно годину дана пронашле су најмањи заједнички садржилац изборне воље свих грађана који су гласали за промјене. Тако је конституисана 42. Влада Црне Горе, која се одлучила за реформе и окретање грађанима.

Грађанима који су уморни од дневне политике и трке за фотељама...уморни од демагогије и лажног патриотизма, непотизма и национализма. Грађанима који желе веће плате и бољи живот.

Ми смо се опредијелили за промјену парадигме, којој је свједочила тужна чињеница, да је посљедња болница у Црној Гори направљена 1974. године. Ми смо напустили концепт „развоја” који је подразумијевао привилеговане појединце, монополе, корупцију, криминал и фабриковану статистику.

Опредијелили смо се и за то да нећемо бјежати од одговорности, усвајања критика и признавања сопствених грешака, јер управо на тај начин желимо да демонстрирамо дисконтинуитет у односу на бившу власт која је преузимање одговорности тумачила као слабост, прогонила критичаре и прикривала сопствене грешке. 

Међутим, најважнија константа у посљедњих годину дана остаје и остаће – слобода. То је најважнији резултат 30. августа и 4. децембра, најзначајније постигнуће наших генерација. Стога, неозбиљни појединци морају знати да се точак историје више никада неће вратити уназад. 

Наша скупштина више није биполарна, већ коначно изгледа као право представничко тијело демократије, гдје је однос према опозиционим посланицима деликатан. Сазријевањем демократског друштва и заједничке демократске политичке свијести схватићемо да је управо ово једно од највећих обиљежја наше историјске побједе. Питам: да ли је снага или слабост ове Владе када, рецимо, за јавне функционере, руководиоце, амбасадоре - предлаже и именује људе који је отворено критикују? Вјерујем да је то њена снага. Снага истинске слободе.

Представници бившег режима се томе ругају, јер рачунају да је једноумље у парламентарној већини предуслов за стабилност. Нажалост, мјесто гдје још једино влада једноумље у Црној Гори налази се управо у парламентарној опозицији, у којој није могуће чути ниједан дисонантан политички тон.

Критика је један од постулата демократије, и може нас учинити само бољима и додатно нас мотивисати да чинимо више у интересу наше земље. Једнако тако, један од императива јачања демократије остаје повећање зарада и побољшање животног стандарда свих грађана. Предуслов за снажну Црну Гору остаје економски јак појединац. Зато смо покренули четири реформска програма: „Европа сад!”, „Црна Гора одмах!”, „Европа овдје!”, и „Црна Гора ради!”.

Вацлав Хавел је крајем прошлог вијека говорио: „Визија није довољна. Она се мора комбиновати са одлучношћу. Није довољно само гледати на степенице, већ је потребно попети се уз исте.”

Ова Влада неће сједјети скрштених руку и посматрати било какве степенице. Наши кораци су одлучни, а наш циљ јасно пројектован. Нећемо правити компромисе око питања слободе и зато нећу ни за милиметар одступити од реализације пројеката, који ће већ од усвајања буџета створити темељне предуслове да сви грађани буду независни. Да сви грађани буду - слободни. 

Коме ово изгледа нестварно, нека се присјети да је и наша заједничка слобода изгледала тако један дан прије 30. августа.