О интелектуалној својини

Интелектуална својина подстиче људско стваралаштво, помјерајући границе науке и технологије и обогаћујуци свијет књижевности и умјетности. Сам појам интелектуалне својине означава посебна, специфична, права која имају аутори, проналазачи и остали носиоци права интелектуалне својине. Интелектуална својина није конкретно, материјално власништво над неким предметом, већ право односно скуп овлашцења које правни поредак земље признаје носиоцу права интелектуалне својине. Која су то овлашћења и на који начин се остварују, зависи о врсти дјела које штитимо и правном саставу у којем тражимо заштиту.

Захваљујући врло раним мултилатералним конвенцијама, подручје интелектуалне својине једна је од ријетких грана права која ужива висок степен усаглашености у већини правних система. „Интеллецтуал пропертy” први пут се спомиње у сачуваној пресуди окружног суда америчке савезне државе Массацхуссетс из 1845. године. Пресуда се сматра првим писаним извором, који садржи термин интелектуалне својине. У правној теорији и литератури Француске, годину дана касније, односно 1846. године израз проприéтé интеллецтуелле, први пут употријебио је Алфред Нион у свом дјелу “Дроитс цивилс дес аутеурс, артистес ет инвентеурс", што наводи на индицију да је овај израз био у употреби и раније. Израз „интелектуална својина“ је дефинисан седамдесетих година прошлог вијека, од тренутка ступања на снагу Конвенције о установљењу Светске организације за интелектуалну својину. У члану два те конвенције дата је дефиниција интелектуалне својине Израз „интелектуална својина“ означава права која се односе на: књижевна, умјетничка и научна дјела; интерпретације умјетника и интерпретатора и извођења умјетника извођача, фонограме и радио-емисије; проналаске у свим областима људске активности; научна открића; индустријске узорке и моделе; фабричке, трговачке и услужне жигове, као и трговачка имена и трговачке називе;заштиту од нелојалне утакмице и сва друга права везана за интелектуалну активност у индустријској, научној, књижевној и уметничкој области.

Интелектуална својина се дијели у двије категорије:

- индустријска својина, која подразумијева проналаске (патенте), жигове, индустријски дизајн, географске ознаке и ознаке поријекла, топографију интегрисаних кола;

- ауторско право и сродна права, које обухвата дјела књижевности, науке и умјетности. Сродна права односе се на права и састав правне заштите умјетничког изражаја, те заштите организацијских, пословних и финансијских улагања у извођење, производњу, дистрибуцију и радиодифузију ауторских дјела.