Потврђена пресуда Основног суда у Подгорици којом је утврђено да је г-ђа Далиборка Шпадијер била злостављана на раду

Дана 16. марта 2023. године, Виши суд у Подгорици донио је пресуду којом је потврдио првостепену пресуду Основног суда у Подгорици, којом је утврђено да је тужитељица, г-ђа Далиборка Решетар (Шпадијер) у периоду од јануара 2013. године до децембра 2013. године злостављана на раду код туженог – Завода за извршење кривичних санкција („ЗИКС“) и којом је суд обавезао туженог да исплати тужитељици укупно 13.000,00 еура на име накнаде нематеријалне штете са законском затезном каматом од дана пресуђења до исплате.

Тиме је предметна пресуда Основног суда у Подгорици, која је донијета у поступку извршења пресуде Европског суда за људска права у предмету Шпадијер против Црне Горе (бр. представке 31549/18), постала правоснажна.

Подсјећања ради, у првобитном поступку који је вођен пред Основним судом у Подгорици 2015. године, по тужби Далиборке Решетар, раније Шпадијер, против тужене државе Црне Горе- Завода за извршење кривичних санкција, одбијен је тужбени захтјев којим је тражено да се утврди постојање мобинга над истом и досуди накнада штете. Наведена пресуда потврђена је од стране Вишег суда у Подгорици, док је пресудом Врховног суда Црне Горе ревизија одбијена као  неоснована.

Након што је исцрпила сва правна средства на националном нивоу, г-ђа Далиборка Решетар (Шпадијер) обратила се Европском суду који је у пресуди Шпадијер против Црне Горе утврдио повреду права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8 Конвенције, јер држава Црна Гора није испунила своје позитивне обавезе и није заштитила подноситељку представке, г-ђу Шпадијер, од злостављања на раду (мобинга).

У пресуди Шпадијер против Црне Горе, Европски суд је сматрао да је притужбе у вези злостављања на раду потребно темељно испитати, у свијетлу околности сваког појединачног предмета и узимајући у обзир цјелокупни контекст, те заузео став да, супротно дотадашњој пракси црногорских судова, бројност и учесталост понављања радњи није једино и искључиво мјерило које треба служити суду за оцјену да ли неке радње представљају злостављање на раду.

У коначном, Европски суд је закључио да је начин на који су грађанско и кривичноправни механизми примијењени у конкретном предмету подноситељке представке, нарочито недостатак процјене свих спорних догађаја и пропуст да се размотри цјелокупан контекст, укључујући и могући контекст „звиждања“, био мањкав у мјери да представља повреду позитивне обавезе тужене државе у оквиру члана 8 Конвенције.

Виши суд у Подгорици, испитујући правилност и законитост првостепене пресуде, донијете у поновном поступку, потврдио је став првостепеног суда да учесталост понављања радњи није од искључивог значаја за утврђивање да ли неко понашање представља злостављање на раду, код чињенице да су се радње у конкретном предмету понављале и одигравале довољно често, да је у периодима између предузимања конкретних радњи тужитељица била у сталном страху, те да су је избјегавале колеге са којима је прије пријаве инцидента имала добар однос.

Стога, по мишљењу првостепене и другостепене судске инстанце, све описане радње представљале су карактеристичне радње злостављања на раду.

Наведени ставови изражени у пресудама националних судова, усклађени су са ставом Европског суда израженим у пресуди Шпадијер против Црне Горе и стога предметне пресуде представљају примјер добре праксе наших судских органа у примјени међународних стандарда и тумачењу националног права у духу Конвенције, али и путоказ надлежним државним органима који у будућности буду поступали у сличним предметима.

Пресуда Европског суда Шпадијер против Црне Горе преведена је и објављена на сајту Канцеларије заступника (www.гов.ме/кзцг).