Премијер Кривокапић поводом годишњице НАТО бомбардовања: Са тугом се сјећамо наших жртава

Ова Влада је чврсто опредијељена да јасно и са истинољубљем погледа у очи свим историјским чињеницама и да клекне пред жртвом коју је поднио или подноси било који наш грађанин. Наш евроатлантски интеграциони курс наравно да нас обавезује да водимо рачуна о нашој улози у глобалном интересу и Европе и човјечанства, али прије свега о страдањима и напорима које су подносили и подносе сви грађани Црне Горе.

Данас се са тугом сјећамо наших жртава и најискреније дијелимо бол са породицама које су у НАТО бомбардовању ондашње државе СРЈ, изгубиле своје најмилије. Прије двадесет и двије године, ми смо као друштво и држава остали без грађана који би данас представљали нашу ударну стваралачку, прогресивну и обновитељску моћ. Као родитељ, и као човјек, и као премијер, и као грађанин којег „све ране мога рода боле“, клањам се пред њиховом невином жртвом.

Не бих данас помињао ни правду ни неправду, ни судије нити џелате, нити разлоге ни циљеве који су претходили овој трагедији. О свему томе је излишно говорити када стојимо данас над хумкама које су исход који нема поправке нити утјехе. И наравно да ћемо се сјећати и жртава, и сирена, и фијука, и патње, и наравно да ће наше сјећање бити опомена свима и увијек да смо друштво према ком сви морају имати истински респект, поштовање, разумијевање, и да нагласим, покајање.

Мост о којем је чувени нобеловац писао као о тачки на којој се сретају и размјењују и обогаћују цивлизације, философије, културе, религије и вјекови, у Мурину је за Црну Гору постао симбол једне трагедије и примјер како све што генијални ум може да осмисли, једним потезом силе и немилосрдности постаје споменик туге и трагедије.

На двадесет и другу годишњицу од почетка НАТО бомбардовања, нарочито се сјећамо и помињемо имена дјеце која су наши незаборавни, најтрагичнији симболи суровог страдања цивила: тринаестогодишњег Мирослава Кнежевића, десетогодишње Јулије Брудар и дванаестогодишње Оливере Максимовић и осталих херојских жртава које смо поднијели те 1999. године, али и свих оних наших предака који су изгубили своје животе такође у бомбардовањима која су задесила Црну Гору одсвукуда током Другог свјетског рата, када су такође страдали недужни грађани.

Сви наши изгуби и сва наша страдања данас треба да нас опомену да смо скупо, да смо прескупо плаћени и да је прилика коју имамо да изградимо просперитетно друштво разумијевања и толеранције дошла након наших великих праведних и невиних жртава, и да ту прилику не смијемо да испустимо.

Можда ће неко рећи или помислити да је наше данашње скромно обиљежавање овог тужног дана израз лицемјерја или пуког протокола. Можда ће и наводити као аргумент за такав став неке наше дипломатске смјернице, европску интеграцију Западног Балкана, или чланство ЦГ у НАТО-у, али желим да поручим и добронамјерним критичарима и онима који то засигурно нијесу, да нисмо Влада која тргује нити лицитира, нити ћемо то икада радити са људским душама и најинтимнијим осјећањима. Нити постоји, нити ће бити владиног концепта или агенде која ће наша срца охладити или нас отуђити од наших грађана, јер онда не бисмо извршавали дужност због које смо конституисани.

Наравно да не заборављамо ни деветнаестогодишњег Сашу Стајића, нити једну жртву коју смо током прошлости поднијели, јер бисмо чином заборава издали светињу живота. Али зарад исте светиње и будућности наше дјеце, окрећемо нову страницу наше историје, у којој, надајмо се, неће бити крви и суза!