Превод ауторског текста министра Ђорђа Радуловића објављеног у Фаир Обсервер-у

Када ће снови о придруживању ЕУ постати реалност за Црну Гору?

Радујући се добрим вијестима, четири студента забављала су се у једном од многобројних ирских пабова у Подгорици. Уморни од национализма, популизма и осталих пошасти које су захватиле регион Западног Балкана, уживали су у свјетлијој будућности која их је чекала у Европској унији. Било је љето, Самит у Солуну тек се завршио, а регион је добио обећање о чланству у ЕУ.

За ове студенте, ЕУ није представљала златни ћуп са лако обраним воћем у који се може уронити руком. Потпуно обратно, у својој сржи осјећали су да ЕУ резонује са њима у необичној, али очаравајућој хармонији. Њемачка тачност, аутомобили и „Wинд оф Цханге“ од  Скорпионса; француска “Слобода, једнакост, братство” и вина; италијанска канцона и вјечни Рим; грчка философија и та земља као колијевка демократије; шпански фламенко и очаравајући звук гитара – све се спојило у дивном сазвијежђу, сачињеном од 12 звијезда на плавој застави.

Двије деценије касније, један од та четири студента постао је министар вањских послова Црне Горе. Без жеље да будем др. Николас Тулп са чувене Рембрантове слике, гледајући на вријеме које је изгубљено, не могу а да се не запитам да ли су и Црна Гора и ЕУ могле учинити боље. Да ли смо стигли тамо гдје смо жељели?

Црна Гора зове

Током година након Солуна, Црна Гора је постигла доста тога. Отворила је своју економију и постала чланица Свјетске трговинске организације. Нема отворених питања са својим сусједима. 2017. је постала чланица НАТО-а, док је у процесу приступања са ЕУ испред свих осталих у региону. Такође, једина је држава аспирант за чланство која има стопроцентно усклађену спољну политику са Унијом. Посматрајући ова достигнућа, неки се могу запитати зашто Црна Гора још није дио ЕУ.

Па, ствари нису увијек тако једноставне. Насупрот несумњивом успјеху своје спољне политике, мрачни лавиринти оне унутрашње и даље блокирају пут државе ка чланству у ЕУ. Од кад су почели преговори са Бриселом, владајућа партија је дјеловала као једини чувар процеса. Али да би било успјешан, курс мора укључивати читаво друштво и цјелокупан полтички сектор. Црна Гора се придружује ЕУ као заједница, а не као владајућа већина. Сваки успјех у овим напорима припада свим политичким актерима, невладином сектору и осталим учесницима. Исти принцип односи се и на све неуспјехе.

Наравно, главну одговорност сноси влада која ствара оквир за начин на који ће се приступање развијати, али одрживост процеса може се постићи само ако је осигурана потпуна укљученост. Упорно је био присутан недостатак политичке воље да се ухватимо у коштац са највећом пошасти сваког друштва – корупцијом и организованим криминалом. Предуго су се политички актери правили слијепи када је ријеч о овим манама, блокирајући тиме европски пут Црне Горе и одлажући покушаје да се оне искоријене за нека боља времена.

На крају, курс Црне Горе ка Бриселу још је више искомпликовао регионални контекст Западног Балкана. Без обзира на то колико се неко истиче у разреду, учинак осталих ђака га може кочити. Црна Гора је била свјетионик добросусједских односа. Ипак, налази се у региону прожетом билатералним споровима који имају штетне ефекте преливања – бескрајну игру пријестола.

Али свако зло је за неко добро. У августу 2020, Деморатска партија социјалиста – насљедница Комунистичке партије – предвођена предсједником Милом Ђукановићем, претрпјела је пораз на изборима, што је означило прву мирну промјену власти послије 30 година једнопартијске владавине. Процес је био несметан; одсуство немира, скупова или протеста на улицама показали су зрелост црногорског друштва.

Нови политчки хабитус изнио је на површину нове наде, ревност, као и актере. Појавило се мноштво нових, младих политичара који нису проистекли ни из Комунистичке партије нити из националистичких блокова. Млади и истакнути, они сијају, неоптерећени тамним облацима ратова 90-их и насљеђа клијентелизма. Они су прогресивни, западно оријентисани, са искреном намјером да спроводе ријечи у дјела. Они представљају потпуну супротност владајућим елитама прошлости, индоктринираним бившим члановима Комунистичке партије који, премда слушају поруке наших европских партнера, никад их нису исправно разумјели.

А и како би? Већина ових партијских кадрова никад није живјела у иностранству, никад није прешла границе бивше Југославије, слабо говори стране језике. За разлику од њих, нове генерације су у потпуном складу са ритмом Европе. Они су одрасли уз филмове, музику и културу Запада. Учили су или живјели у иностранству и говоре најмање један страни језик. Најважније од свега, они презиру корупцију. За разлику од њихових претходника, нове  прогресивне снаге поштују закон не зато што то захтјева кривични законик, већ зато што виде корупцију као велику друштвену срамоту која нарушава имиџ земље. У њиховом схватању, корупција представља црвену линију која се не смије прећи.

У позадини ових мјешовитих насљеђа, нова влада је очувала исту спољну политику и паралелно спровела неустрашиву борбу против корупције и организованог криминала, постигавши изванредне резултате у веома кратком временском периоду. Ови резултати препознати су од стране ЕУ, као и шире међународне заједнице.

Захваљујући овим постигнућима, мит да само једна политичка партија може водити Црну Гору ка ЕУ је срушен. ЕУ и НАТО партнери Црне Горе схватили су да су друге, младе и истински прогресивне политичке снаге способне да, не штедећи труд, достигну коначну дестинацију европског путовања земље. Ипак, ово је процес који припада свима нама. Чланство у ЕУ је добровољно и захтјева стварање дијалога и сарадње између свих страна политичког спектра, без обзира колико то понекад може бити тешко.

Брисел зове

Осврнимо се сада на ситуацију из перспективе ЕУ.

Надалеко је познато да свака структура има разлог постојања, између осталог да се због њене привлачности други на њу угледају и сматрају је вриједном опонашања. Без ове интеракције, њена привлачност била би узалудна, стварајући здање окренуто самом себи. Овај и овакав приступ је уграђен у Глобалну стратегију ЕУ за 2016. годину, што значи да Унија мора постати више глобално присутна и асертивна као међународни актер. Њена политика проширења, која ставља подстицај на државе да спроводе реформе у циљу бољег усклађивања са ЕУ, је њен најпривлачнији аспект. Ми на Западном Балкану то најбоље  разумијемо.

Друштва у бившим комунистичким државама, од “Шћећина на Балтику до Трста на Јадрану,“ виде ово као очигледну истину. Политика проширења проузроковала је велики трансформативни ефекат на све државе које учествују у процесу и представља један од најбољих квалитета Европе до сада – њену доказану моћ да уједини у различитостима. Ово је још изузетније када узмемо у обзир чињеницу да прошла деценија није била најједноставнија за ЕУ. Многе кризе задесиле су блок једна за другом, укључујући глобалну финансијску кризу из 2008, Арапско прољеће, мигрантску кризу из 2015, Брегзит и сада ЦОВИД-19.

Сматрам да не би било погрешно указати на то да неке државе можда не би преживјеле ова велика искушења да Унија, као главни покретач европских нација и вриједности, није била ту да их подржи. Ова структура изнова је доказивала да демократије могу бити уздрмане, али да ће, када су уједињене, ова вриједност увијек преовладати.

Несумњиво је да ЕУ мора упловити у мирније воде како би се опоравила од деценије криза, прије него што настави да се шири. Ипак, сан о европској моћи и даље је јасан и жив међу онима који су сањали такву европску будућност скоро двије деценије.

За добро свих нас, заједно би требало да наставимо да дијелимо овај приступ. Проширење је питање кредибилитета, то је нешто што су САД схватиле у периоду након Хладног рата и манифестовале у моту „САД обећавају – САД испуњавају.”  Ако жели да има прави глобални статус, ЕУ мора да дјелује по истом принципу.

У случају ЕУ, кредибилитет је двострук. Прво, ни Брисел нити државе чланице не би требало себи да дозволе остављање геостратешке црне рупе у срцу континента. То би била грешка, јер би довело до продирања других глобалних опонената у двориште Уније. Ако ЕУ не успије да сачува само срце континента, оно ће постати “Ахилова пета“ која ће спријечавати ширење, консолидацију и продубљавање Уније.

Са друге стране, то је такође питање кредибилитета за државе аспиранте. Од 2003, само су два кандидата постале земље чланице, тако да, уколико проширење постане превише покретна мета, на крају би државе аспиранти могле да почну са трагањем за другим центрима моћи.

Западни Балкан је једини регион гдје се проширење поклапа са помирењем међу народима. Стога, ако би нестало подстицаја, појавиле би се могућности за не тако лијепе сценарије.

Због свих ових разлога, ЕУ мора да буде довољно разборита, проницљива и смјела да схвати да је много боље имати државе аспиранте за столом зарад своје будућности, стабилности, као и идеје која је у темељу њеног „раисон д’êтре ”.

Посљедња Миља

Црна Гора заиста нема разлога да буде компликован случај. Држава са 620,000 становника, са 75% подршке чланству у ЕУ, чланица НАТО-а која је у потпуности посвећена спољној политици ЕУ, нешто што би унија лако поднијела. Држава ове величине ни на који начин бе би могла да спута процес доношења одлука.

Бенефити овог лаког проширења били би многоструки. Показало би се да, упркос неким успутним застојима, ЕУ и даље испоручује. То би без икакве сумње освјежило међусобно повјерење. Штавише, снага црногорског примјера подстакла би друге земље Западног Балкана да покажу стварни интерес за чланство у ЕУ.

Истовремено, то би био и јак сигнал трећим странама да регион није заборављен и да послије краће паузе, ЕУ поново полаже пуно право на њега. Ово би такође олакшало живот и НАТО-у, стварајући стабилност и безбједност на његовом јужном боку.

Она најбоља путовања никад нису кратка или лака. Али једна стара европска држава, превише малена да би имала непријатеље, превише паметна да би их стварала, превише поносна да би била омаловажена, а која путује већ двије деценије, хита ка европској породици нација уз које је увијек и припадала. Крајње је вријеме за Црну Гору да стигне на своју дестинацију, али и да она прича о далеким студентским сновима, надама, музици и хармонији, добије срећан крај.

Аутор је министар вањских послова Ђорђе Радуловић