Ракочевић на отварању Школе дјечијих права

Конвенција о дјечјим правима универзални је и правно обавезујућ документ за готово све државе свијета. Доношење једног таквог документа било је потребно да би сва дјеца уживала на исти начин сва она права која сваком дјетету без обзира на пол, на националну и вјерску припадност, на здравствено и психичко стање припадају. То значи да све што се тумачи - свака потреба дјетета, свако право се мора тумачити у његовом најбољем интересу. Дијете има право да се изјасни у складу са својим узрастом у односу на сва питања која га се тичу, поручила је Ирена Ракочевић испред Министарства људских и мањинских права, на отварању Школе дјечјих права која је започела јуче у Мојковцу.

Држава је дужна да омогући свој дјеци апсолутно уживање права која им припадају и треба да нађе модел да гарантује остваривање свих дјечијих права у складу са Конвенцијом о дјечијим правима, али и Конвенцијом о правима лица са инвалидитетом, јер дјеца са инвалидитетом морају да уживају иста права, односно да буду равноправна са другом дјецом. Сви смо различити и имамо различите потребе, закључила је Ракочевић.

Она је истакла да вјерује у моћ знања јер знање отвара наше могућности и дозвољава нам да упознамо овај свијет и упознамо сами себе кроз упознавање свијета, а трагање за знањем је највише што бисмо себи могли дати да остваримо своја права.

Марина Вујачић испред Удружења младих са хедикепом Црне Горе говорила је о (само)одређењу, (само)прихватању и (само)поштовању нагласивши да ове три ствари у великој мјери зависе од тога како нас други људи виде, али свакако и од нас самих. Како је навела, ово је кључна тема за живот било ког људског бића, независно од тога да ли је ријеч о особама с инвалидитетом или особама без инвалидитета – јер сви ми пролазимо различите фазе самоприхватања. Нажалост, додала је, неке особе никада не прођу фазу самоприхватања због различитих околности у којима се налазе и којима су окружене.

Вујачић је наглас говорила да би се други промијенили, да би боље прихватили и разумјели себе и да би били другачији према другима, како би се боље разумјели, а не осуђивали једни друге због онога што јесмо и какви смо. Она је подијелила са полазницима/ама своја искуства у борби за људска права, ранију потребу да се сакрије, да не буде видљива другима зато што је мислила да ће се тако заштитити и да је тако нико неће повриједити, али је то немогуће зато што то води у самоизолацију и то нас потпуно одваја од других.

„Ми на овај свијет нисмо дошли да бисмо сами живјели. То тако не функционше, ми морамо да будемо једни с другима и једни поред других. Само од нас самих зависи наша срећа и наше задовољство собом“, нагласила је и додала да вјерује како свако од нас пружа оно што има у себи и да свако даје оно што носи са собом. Како се понашамо према другима у ствари првенствено говори о нама самима, шта ми имамо у себи и какви смо. Највише на свијету треба вољети себе није себичност, јер не бисмо били/е у стању да пружамо љубав другима да не волимо себе, независно од тога како изгледамо, које су наше спољашње карактеристике, казала је Вујачић.

Она је поручила полазницима/ама Школе антидискриминације да не треба да осуђују себе због својих емоција, већ да сваку емоцију морају прихватити и артикулисати и да су свака емоција и сваки осјећај битни.

Закључак првог дана Школе био је да права треба спознати, за њих се треба залагати како би нам била осигурана и заштићена, а то једино можемо ако на адекватан начин спознамо и себе, своје потенцијале, жеље, способности и хтјења.

Школа дјечјих права, која се одржава од 29. до 31. јула, дио је пројекта Школа антидискриминације, финансијски подржаног од стране Министарства људских и мањинских права, кроз конкурс за пројекте НВО у области заштите лица са инвалидитетом од дискриминације у 2023. години.