Реаговање главног државног архитекте на изјаву удружења ,,КАНА”

Поводом отвореног писма НВО Кана / Ко ако не архитект, овим путем бих хтио да одговорим на постављена питања.

На почетку, примијетио бих да постоји логичка недосљедност у самом реаговању која може бити производ помијешаних ставова поводом овог питања а могуће и да се ради о одређеној врсти ироније којом се служе аутори. Дакле, ако на почетку похваљујете проактивност и хитрину у рјешавању непредвиђеног проблема, не би требало да овај разлог сметнете с ума у наставку писма. Индикативно је да реагујете баш сада, у овом политичком тренутку, три мјесеца након што је објелодањен став министарства везан за изградњу нове школе “Владимир Назор”, када је поступак израде пројектне документације у поодмаклој фази.

Подсјетио бих јавност да је школа „Владимир Назор“ након провјере статичке стабилности објеката проглашена конструктивно несолидном и небезбједном за даљи боравак дјеце и особља у њој. Уколико фискултурна сала не буде имала проблеме ове врсте биће реконструисана док остали објекти извјесно морају бити срушени што се управо дешава ових дана. Док се нова школа не изгради дјеца и наставници су усмјерени у друге школе у Подгорици, уз обезбјеђење превоза од стране ресорног Министарства, што увелико отежава организацију наставе и свакодневни живот дјеце, родитеља и наставника. Проблем захтијева рјешавање у најкраћим роковима.

Добро је да постоји организација попут ваше која прати досљедност спровођења законских норми, међутим прво је потребно да се правилно информишете о предмету. Наиме, члан 54 Закона о планирању простора и изградњи објеката каже да спровођење јавног конкурса није обавезно за објекте који се финансирају у цјелости или дјелимично из донација или кредита међународних финансијских институција или из средстава других држава кроз пројекте међудржавне сарадње и помоћи. Пројекат школе „Владимир Назор“ ЈЕСТЕ финансиран на тај начин - из кредита Европске инвестиционе банке.

Сматрам да је пројектно рјешење квалитетно и посједује неспорну архитектонску вриједност, потврђену кроз раније спроведени јавни конкурс на којем је пројекат био прворангиран. Кроз одговарајуће модификације које захтијева локација у Маслинама може се несметано рециклирати. Ово рјешење је ефикасно јер се на тај начин омогућавају значајне уштеде како у буџету тако и у времену.

Што се тиче цитираног члана из Правилника о начину и поступку спровођења јавног конкурса којим се прописује да рад који је већ једном награђен на конкурсу може да се користити само за потребе изградње објекта који је предмет конкурса, сматрам да се ова норма прије свега односи на заштиту ауторских права побједника конкурса а не на забрану да се исти пројекат поново користи. Будући да је питање ауторских права ријешено пристанком аутора објекта, сматрам да не постоји проблем у овом члану.

Пракса понављања пројеката кад су у питању типски намјенски објекти попут школа и вртића позната је у свјетској архитектонској пракси а познајемо је и ми из неког ранијег архитектонског и урбанистичког периода развоја наше земље. Колеге из НВО Кана би требало то да знају, с обзиром на бројне примјере ове праксе, њихову потврђену ефикасност, економичност, квалитет и допринос образовном систему. Не сматрам да је проблем имати данас двије сличне школе у граду величине Подгорице.

Чврсто вјерујем да је потребно јачати институт конкурса у нашој архитектонско-урбанистичкој пракси, али исто тако сматрам да Директорат главног државног архитекте кроз три међународна конкурса која су завршена или ће у наредна два мјесеца бити окончана, као и све већи број конкурса на нивоу градова, чини овај простор никад ширим за надметање најбољих идеја. То значи да ускраћивање овог једног конкурса, ради уштеде у времену и државном буџету, заиста не може значајно да закине наше архитекте.

Архитектонској сцени је потребно пуно проактивног рада и коректног односа који ће бити усмјерени ка унапређењу простора. Зато бих и вама препоручио да почнете од крупнијих проблема а да добрим, квалитетним и законитим рјешењима не проналазите мане.

У скорашњим написима и објавама, чак и у централним информативним емисијама, препознаје се сличан рукопис, па бих младим људима из до сада респектабилне организације НВО Кана поручио да се сачувају од манипулација људи који су мотивисани личним интересима, амбицијама и фрустрацијама јер их то може одвести у супротност циљевима организације.

Наспрам произвољних, неконструктивних и недобронамјерних критика представника НВО Кана, стоји частан и хумани гест донатора првобитног пројекта школе у Толошима, господина Ранка Убовића, аутора пројекта (ауторски тим Иван Јовићевић, Душан Ђуровић и Мина Гутовић) и бироа „Архитектонски атеље“ који су дали пуну подршку реализацији ове замисли, на чему смо им веома захвални.