Саопштење потпредсједника Владе за политички систем, правосуђе и антикорупцију Мома Копривице

Без владавине права нема свеукупног развоја друштва. Овај идеал захтијева подређеност свих праву. Међутим, над овим идеалом данас се у Црној Гори надвила једна опасност.

Дуго времена је у Црној Гори била блокирана примјена уставних норми о престанку функције судији и судији Уставног суда. Устав јасно и недвосмислено прописује да судији престаје функција, поред осталог, и због испуњења услова за остваривање права на старосну пензију (члан 121 Устава), а судији Уставног суда због испуњења услова за старосну пензију (члан 154 Устава).

Судијска функција стицањем услова за старосну пензију по аутоматизму престаје, без обзира да ли судије и тужиоци желе или не да се пензионишу.

То значи да се судије не морају пензионисати и могу се бавити другим пословима, али им стицањем услова за старосну пензију престаје судијска функција.

Сам моменат када одређени судија испуни услове за остваривање права на старосну пензију је везан за вољу судије да ли жели искористити то своје право и затражити пензионисање. Међутим, у конкретном случају, престанак судијске функције не зависи од воље судије који је испунио услов за остваривање права на старосну пензију, јер се ради о императивној норми која одређује када судији престаје функција.

У правничком довијању да би што дуже остали на функцији, судије су се позивале на Закон о раду, иако њиме нијесу прописани услови за остваривање права на старосну пензију, које Устав поставља као основ за престанак функције. Никако се не може изједначити јавна функција са радним односом. 

Јасан је и потпуно исправан став Врховног суда, он гласи: "Судије не заснивају радни однос, већ се одлуком Судског савјета бирају ради обављања судијске функције, као јавне функције. Јавна функција судије се не уговара, као радни однос, већ повјерава избором судије од стране Судског савјета."

Мимо Устава, правних аргумената, ставова Врховног суда, Судског и Тужикачког савјета и ставова универзитетских професора радног права, већина судија Уставног суда је укидајући одредбе Закона о ПИО, заузела став да је мјеродаван Закон о раду (виша старосна граница), покушавши да провуку и наметну став о примјени закона који у коначном није мериторан и правно обавезујући,  а све зато што исправном примјеном Устава и Закона о ПИО на који упућује Устав, за њих четворо управо ове године престаје функција судије Уставног суда. Класичан сукоб интереса, чак и по слову Закона о спречавању корупције.

У циљу избјегавања урушавања правног система са несагледивим последицама, апелујем на Скупштину Црне Горе да што хитније, већ на самом почетку ванредног засиједања у петак 30. августа, констатује престанак функције судији Милораду Гогићу. 

Скупштина је у овом сазиву показала да може ријешити важне изазове у погледу захтевних правосудних именовања, доприносећи консолидацији институција и убрзању ЕУ интеграција наше државе, и на том фону треба наставити.

Апсурдно је да Скупштина спроводи поступак избора седмог судије, додуше неуспјешан је био поступак недавно, а да није констатовала престанак функције оном судији на чије мјесто треба да ступи новоизабрани судија, иако су већ 3 мјесеца испуњени сви услови за то. Не постоји ниједан правни разлог да се констатација престанка функције овом судији Уставног суда не учини већ у петак, чак штавише постоји већ од 27.маја обавеза да се то учини. Није прихватљиво да се не спроведе констатација престанка функције, на основу уредног дописа и обавештења Уставног суда о испуњењу услова за престанак функције једном судији. Поменутом судији је престала функција и никако се било каквим законом, па ни његовом злоупотребом, не може вратити јер се ниједан закон не може ретроактивно примијенити на тај случај.

Такође, Уставни одбор Скупштине мора под хитно затражити од Уставног суда податке којим је све судијама истог наступио разлог за престанак функције, у складу са чланом 154 Устава и да заузму ставове о остваривању уставности, што им је надлежност по Пословнику. Јасно је да је још двоје судија (Десанка Лопичић и Будимир Шћепановић) имају услов за старосну пензију, те им је по сили Устава већ престала функција иако и даље сједе нс тим позицијама. У току ове године суткиња Ђурановић такође стиче услов за старосну пензију, те јој има по сили Устава има престати функција. Незаконит састав суда је битна повреда права, са јасним последицама. И то је околност о којој се итекако мора водити рачуна.

Коме одговара ово стање, ко њиме губи,  а ко добија?

Грађанима сигурно не одговара, а још мање правној држави.

Једини уживаоци могу бити судије и тужиоци којима су раније Судски и Тужилачки савјет утврдили престанак функције због испуњења услова за остваривање права на старосну пензију, међу којима су добро познати корифеји заробљеног правосуђа, укључујући и бившег ГСТ-а Миливоја Катнића, који су поднијели или ће поднијети уставне жалбе, уздајући се у судије Уставног суда, који су у истом положају, и којима функција треба престати по истом основу, да ће исти због обзира према својој функцији и личној потреби да што дуже на њој остану, искористити, боље рећи злоупотребити, своју суперпозицију у правном систему и усвојити њихове уставне жалбе. На дјелу је својеврсан еснафски дил. Њихово враћање мимо права и ставова поменутих институција, било би равно коруптивном обрасцу, стога друге гране власти, у дијелу својих надлежности, не смију то дозволити.

Није без значаја скренути пажњу и Скупштини и цјелокупној јавности Црне Горе, на одређене чињенице, које су нажалост далеко од очију јавности. Наиме, судије Уставног суда који су испунили услове за старосну пензију па самим тим и по сили Устава и за престанак функције, укључујући и господина Гогића, чине већину у Уставном суду, која непринципијелно и мимо ранијих ставова и праксе Уставног суда,  усваја уставне жалбе о укидању притвора у врло деликатним предметима организованог криминала, као нпр у случају Петра Лазовића. Тај тренд је забрињавајући и пријети да учини узалудним рад СДТ-а и државног тузилаштва у цјелини. Немамо право на мијешање у рад Уставног суда,  али немамо ни право да у дијелу својих надлежности не чинимо оно што се мора учинити, а што би водило прекидању ових крајње забрињавајућих тенденција.