Саопштење за јавност министра правде, људских и мањинских права др Владимира Лепосавића

Ако постоји неко коме није било јасно са којим циљем ми је из бившег режима постављено питање да ли признајем злочин геноцида у Сребреници, доказ може наћи у монструозној и опасној кампањи о томе да сам релативизовао, затим да сам наводно негирао злочин геноцида, па и у опасним подвалама да сам негирао да се уопште десио злочин.

Ништа од наведеног није истина. Оно што сам рекао и што желим да поновим, и то превасходно због осјећања својих суграђана Муслимана и Бошњака, јесте да ни лично ни као јавни функционер нисам негирао злочин геноцида у Сребреници. У одговору на посланичко питање сам такође јасно нагласио да не оспоравам правну обавезност одлука међународних организација и судова.

Питање да лично признам злочин геноцида, и поред тога што га никада нисам негирао, не заслужује, да се на њега уопште одговори. Таквим питањима се шиканира народ који је такође жртва, а са којим наводно жели да се постигне помирење. Сваки правник и иоле образован човјек зна да признати кривично дјело, поготово геноцид, може само његов учинилац. Тражити од било ког лица, па и министра, да призна кривично дјело у ком није, нити је могао учествовати, представља само злу намјеру. Одговорност за кривична дјела увијек је индивидуална. Пошто је познато да појединац, од ког се тражи овакво признање, није ни могао бити учесник злодјела, онда је јасно да се тиме жели колективизовати кривица, што је само повод за нове сукобе и њихово стално одржавање у животу, да би се, у коначном, као што је то и до сада чињено, из истих сукоба профитирало. Тражити, дакле, од сваког живог човјека и јавног функционера да призна злочин који није учинио, недозвољавајући му да говори о патњама свог или другог народа и, уз све то, наводити како то нема за циљ наметање колективне одговорности, највеће је лицемјерје. То је уједно и најсигурнији пут да се народи, који једнако пате, и заувијек удаље и од шансе да се помире.

Ријеч је о случају поводом ког још увијек трају и могу бити вођени нови судски поступци. Будући да је у неким од тих поступака као доказ коришћена и епска поезија писца из 19. вијека, размуљиво је да министар правде у експертској влади не може себи дозволити толику неодговорност да даје безусловна признања о догађајима из ових поступака.

Будући да Хашки трибунал за бившу Југославију није успио да створи услове за помирење народа, остављено нам је да сами нађемо пут до разумијевања и пуног поштовања. Са истинском жељом да се помирење деси, нагласио сам да то не може бити пут међусобног оптуживања и игнорисања патњи оних са којима се помирење тражи. Тај став сам изнио у најбољој вјери, према личној савјести и у складу са сопственим професионалним знањем, баш зато што сам министар правде и људских права свих, а не само једних или само других.

Извртање мојих ријечи и манипулисање њима, доказује једино намјеру оних који то чине. Једни су доказали да упорно игноришу право на једнакост, чак и за жртве, други покушавају да сакрију криминалну прошлост, а трећи су постратни профитери. Све их спаја то да нису допринијели помирењу народа. Зато је данас свима јасно да они не траже моју оставку због црногорских Бошњака и Муслимана, него због црногорског криминала. Због тога је од мене неће ни добити. Прије доласка на функцију, јавно сам иступао и бранио права свих националних и вјерских заједница од говора мржње и дискриминације, што ћу чинити и убудуће.

Новој Влади Црне Горе, и мени као њеном члану, остављено је да се боримо за опоравак опљачканог и завађеног црногорског друштва, које је доведено на ивицу моралног посрнућа. Тако, након 20 година, признање за ратне злочине од министра правде траже они који су, по сопственом и по признању других, учествовали у истим. Иако сам ставове, изнио без намјере да негирам или умањим обим и посљедице масакра у Сребреници, жао ми је што то нисам учинио на начин да ниједан мој суграђанин исламске вјероисповијести не буде повријеђен. Наставићу да се борим за оно у шта вјерујем – да се сваки живот и свачија патња уважавају једнако, како ничије жртве не би биле узалудне, већ постале вјечно сјећање и упозорење да нико више на овим просторима не буде прогањан на вјерској или националној основи.