Случајни активизам - Милица Боца

Никада ми намјера није била да постанем еколошки активиста, нити сам могла да замислим да ћу то и да постанем. Идеја за прву акцију чишћења догодила се спонтано, уз ручак са братом и сестром. Коментарисали смо колико смо као друштво постали немарни и пасивни и причали о несхватљивој количини смећа која се налазила на путу до куће. Постало је негледљиво и почело је да утиче на наше расположење, сваког јутра умјесто да уживам у 3км зеленила и шуме, почела сам да имам нападе нервозе због кеса, пластичних боца и разног смећа које је било на или поред пута. Договорили смо се да чим прође киша, први лијеп дан искористимо и да нас троје одемо у шетњу са кесама и рукавицама и покупимо исмећа. То смо и урадили, за 30ак минута шетње скупили смо 6 врећа смећа. Осјећај након што смо завршили је био невјероватан. Задовољство, срећа, понос… окачили смо слику на друштвене мреже и за два дана организовали нову акцију, на којој су се придружили наши пријатељи и за непуна два сата сакупили камион разног отпада. Након тога акције су се само низале и на свакој акцији појавило се макар једно ново лице.

Наша парола је била “Мисли глобално, дјелуј локално”. Схватили смо да имамо два избора или да кукамо, критикујемо систем, коментаришемо како ништа не ваља или да једноставно урадимо нешто конкретно, у овом случају да узмемо кесе и рукавице и очистимо наше насеље.

Као што сам већ рекла у читаву ову причу нисам ушла са предзнанјем које ће размјере попримити то што смо започели. Намјера је била искључиво да очистимо пут до куће, односно насеље. Осјетила сам одговорност и жељу да се ту не зауставим јер сам осјетила да се у људима родила потреба да буду дио акција које чине њихову животну средину чистијом. Кроз пар првих акција очистили смо наше насеље детаљно(одакле смо извлачили шут, кауче, лавабое и разни отпад). Разговором са људима који су долазили на акције а живе у другим насељима договорили  смо се да наставимо  да чистимо критичне тачке других насеља нашег града. Незамисливо је гдје су се све налазиле дивље депоније и на шта смо све наилазили чистећи. 

Нисам правила дугорочни план, већ се све спонтано и само од себе наметало. Осјећала сам да не постоји опција да одустанем или да се зауставим. 

Уклањање дивљих депонија не би било могуће без људи који су се прикључили нашим акцијама. Ја сам имала намјеру да очистимо наше насеље од отпада који је био видљив, међутим уз енергију људи који су се прикључили добили смо вољу, жељу и могућност да те акције постану нешто озбиљније. 

Срећа и задовољство  коју смо осјећали после акција чишћења биле су главни разлог да се не заустављамо.. 

Невјероватно је да смо рођењем добили ово парче раја према коме се понашамо толико немарно. Умјесто да са јако мало напора, једноставним одлагањем смећа гдје му је мјесто, сачувамо природу која нам је дата у насљеђе, ми смо као друштво ипак одлучили да својом бахатошћу уништимо и   наружимо једну од најмањих држава са највише природних љепота.

Успјели смо да својом немарношћу уништимо не само нашу животну средину, већ да угрозимо екосистеме националних паркова. Велики број животиња које настањују нашу природу означили смо као угрожене врсте, а  оним које мигрирају преко наше територије уништимо одморишта и боравишта.

То је пораз свих нас понаособ. Управо се због свега наведеног може закључити колико је важно да чувамо нашу природу која не припада само нама, већ морамо схватити да је то нечији дом.

Здрава животна средина је предуслов за сва друга напредовања у друштву, зато не можемо да очекујемо било какав други напредак док сами не преузмемо одговорност за стање у којем се налази Црна Гора на пољу екологије. Морамо почети да дјелујемо сами за себе, а не да своју животну средину доведемо у поразно стање и да чекамо некога да то ријеши, већ свако за себе свој отпад треба да одлаже на мјеста која су за то предвиђена. 

Људи мисле да ако смец́е није видљиво да га и нема

Људи мисле да ако смец́е није видљиво да га и нема, а оно драстично утиче на квалитет нашег живота. Поготово пластика, она не нестаје, него се временом (око 400 година) разграђује на микропластику која остаје у еко систему, морима, ријекама и кроз храну директно утиче на наше здравље. То је проблем који нец́е нестати и само ц́е бити гори временом, а вријеме за деловање било је “јуче”. Врло често се ми као појединци осмјелимо да кажемо да су друштво или систем криви за стање у које смо довели нашу околину, а да притом не узимамо у обзир чињеницу да смо ми као јединке дио тог друштва. Зато мислим да што прије морамо престати да очекујемо од система, друштва, комшија, било којих заједница да они рјешавају наше проблеме и да преузмемо одговорност за наше поступке. Колико год нам се чинило да само одговорно одлагање отпада није нека велика ствар сасвим је довољно за почетак. Ако као појединац немаш амбицију да чистиш за другима, барем не остављај другима да чисте за тобом. 

Нажалост наш систем касни за развијеним земљама у свему, па тако и на пољу екологије. Док много напредније државе размишљају о глобалном загријевању ми  још увијек нисмо научили да смећу није место у  коритима ријека, на плажама,у  националним парковима… И управо због тога би заштита животне средине требало да буде најважнија тема свих нас. 

Чињеница је да је свијест о заштити животне средине у Црној Гори на јако ниском нивоу. Оно што је потребно је да се грађани едукују о штетности отпада и опасности одлагања смећа тамо гдје не припада.   

Обзиром да живимо у времену гдје су сви морални критеријуми под великим знаком питања сасвим је довољно да  човјек буде одговоран прије свега за своје поступке.

Када би свако од нас само једну кафу недјељно замијенио одласком у природу ван града заљубио би се у љепоту која га окружује и не би себи дозволио да доприноси уништавању блага које нам је повјерено на чување. 

Нисмо ни свјесни колико сами правимо грешака у односу према друштву и животној средини, те стога не треба постављати велике задатке већ  почети од себе и својим примјером покушати утицати на људе око себе. Такво буђење свијести о свему што нас окружује је најбитније, тако мијењамо наше микрокосмосе који онда имају ефекат лавине и тешко се заустављају. 

Тако да бих поручила свима који можда размишљају о неким акцијама, да само крену и дјелују.  А  одговор на питање зашто све то урадити лежи у задовољству и неизмјерној срећи коју када из мјеста где је лежала дивља депонија изрони прелијепа ливада.