У Генералном секретаријату Владе отворена изложба фотографија Милана Пешића

Поводом 100 дана рада 43. Владе генерални секретар Борис Марић отворио је данас изложбу фотографија чувеног црногорског фотографа Милана Пешића.

Изложба, коју чини стална поставка преко 20 пажљиво одабраних фотографија, позиционираних у главном холу зграде, дио је архиве Генералног секретаријата Владе коју чини преко 350.000 фотографија. То је, по оцјени многих стручњака из ове области, најкомплетнија документарана фотографска архива посљератне Црне Горе.

Најстарија фотографија датира из 1918. године, а посебан значај архиви даје опус управо чувеног црногорског фотографа Милана Пешића из времена инфраструктуре изградње Црне Горе у периоду након II свјетског рата.

О аутору:

Милан Пешић спада у великане црногорског фотожурнализма и умјетничке фотографије. Иако није имао формално образовање нити је позив бирао, у њему се нашао као нико прије њега у Црној Гори, а и мало ко послије.

Његов интуитивни приступ фотографском мотиву прожет је љубављу према Црној Гори и њеним људима, о чему постоје бројна свједочанства и записи. Та љубав је била егзалтирана али разборита, њежна али никад патетична. Она је уткана у његов умјетнички рад једнако као и у дјело настало као професионални ангажман.

Већ на први поглед је јасно да Пешић не покушава да документује већ да интерпретира сцену која се нашла пред његовим објективом - радове на путевима, мостове, људе - у оквиру ширег наратива о вјечном сужвоту и борби са природом црногорског човјека.

Пажња ка тренутку у којем се налази је код Пешића јединствена - он није фотограф који посмата споља већ протагонист , учесник догађаја који фотографише. Зато су његове фотографије личне чак кад је мотив величанствени канјон Мораче. Оне су документ али и умјетничко виђење човјека који се идентификује са простором, људима и духом времена у којем живи.

Иако су настале као официјелне наруџбе ове фотографије су превазишле журналистичку па и документарну намјену. Што више, оне су се издигле и изнад умјетничког израза њиховог аутора: постале су симбол времена изузетног прегнућа црногорског народа који је у замаху послијератне модернизације у пар деценија прескочио вјекове.

У том смислу можемо их посматрати и као универзалну метафору тежње као модерном, просвијећеном и цивилизовном свијету, тежње коју је Црна Гора увијек показивала у својим најтежим - и најбољим тренуцима.