Ауторски текст "Гдје се налазимо на путу ка Европској унији?", потпредсједника Владе и министра финансија, др Игора Лукшића, објављен на блогу потпредсједника

Црна Гора се налази пред улазом у Европску унију. За људе широм Балкана, чланство у Европској унији симболизује њихову наду да ће уживати оне демократске и економске бенефите које уживају наши сусједи. Али зашто различити народи на Балкану имају тако различит ниво напретка ка том заједничком циљу? Једна бивша југословенска република је већ члан Европске уније, Македонија и Хрватска су добиле статус кандидата, а Црна Гора и Србија су поднијеле захтјев за чланство. Босна и Херцеговина и Косово остају далеко иза њих.

Због чега је једна земља кандидат, док друга споро напредује на путу ка Европској унији?

Моје мишљење је да Европска унија разматра само три фактора када одлучује да ли је једна земља спремна да постане чланица. Наравно, ово може бити обмањујуће, јер се сваки фактор састоји од неколико десетина, ако не и неколико стотина различитих разматрања.

Прво и главно, Брисел жели да се поштују вриједности које је Брисел утврдио. Људска права, демократија и фундаменталне слободе, како су дефинисане критеријумима из Копенхагена, нису предмет за расправу. Хуманистичка разматрања праћена су економским разматрањима (нпр. тржишна економија која функционише), као и „најсавременијим“ стандардима, као што су стандарди у области заштите животне средине. Ти захтјеви не представљају само моралне императиве; они су симбол политичке стабилности – а то је нешто што земље Европске уније врло поштују.

Друго, спољна политика земље мора бити конзистентна са основама спољне политике Европске уније или прецизније са основама спољних политика – без обзира на то колико оне могу бити међусобно неконзистентне. Брисел треба да зна да Ваша Влада неће склапати сумњиве послове.

Трећи дио овог политичког тројства је економска политика, срж цјелокупног процеса интеграција. Она има два аспекта: први аспект је отвореност, са снажним нагласком на отворености ка иновацијама. Други аспект је дугорочна разумност и дисциплина. И у овом случају ради се о повјерењу – они не желе да експлодира кућа у једној од земаља у окружењу.

Дакле, гдје се Црна Гора налази у односу на ове координате? Шта још треба урадити?

Један од кључних елемената људских права је постојање толеранције према другима (људима другог етничког поријекла, матерњег језика, религије, итд.). Недавно, амерички конгресмен Wиллиам Делахунт, предсједник пододбора за Европу у Одбору за спољну политику Конгреса САД-а, описао је црногорску политику према људима различитог поријекла као „политику која изазива дивљење и на коју се треба угледати не само у овом региону, него и у другим земљама Европе и свијета“. Невладина организација Фридом хаус саопштила је да је развој демократије у Хрватској и Црној Гори у великој мјери испред развоја демократије у другим земљама региона, иако треба ријешити још неке значајне проблеме. У Црној Гори, јасно је да је главни приоритет рјешавање проблема везаног за организовани криминал и корупцију. Узроци овог проблема су углавном структуралне природе: мала смо земља, а криминалци су успоставили своје односе много прије уобличавања постојећих форми. У циљу спречавања корупције, потребно је имати законе и институције који се тренутно доносе, односно које се тренутно успостављају, корак по корак. Међутим, унапријеђено законодавство не може бити дјелотворно уколико се не подигне свијест јавности. Када будемо имали усклађеније законе и јавност која ће мање толерисати корупцију, онда је само то питање времена. Навике се не мијењају преко ноћи.

Наставимо. Европска унија не може правити проблем око политичке стабилности или спољне политике Црне Горе, што није случај са неким другим земљама чланицама Европске уније. Према информацијама које је објавио Форин полиси, водећи амерички часопис, неке земље чланице Европске уније, тачније Бугарска и Румунија, у већој су опасности да постану „неуспјешне земље“ него што је то Црна Гора и друге земље које желе да добију статус кандидата. Штавише, Црна Гора је признала Косово, због чега је постигла већу сагласност са спољном политиком Европске уније од неких других земаља чланица које нису признале најмлађу државу у Европи.

Многи људи у Бриселу сматрају да је Балкан буре барута на континенту због нестабилних економија земаља тог региона. Али, овог пута, фокус њихове забринутости није бивша југословенска република, већ Грчка, која је земља чланица већ дуги низ година. Дим не долази из Црне Горе, али упркос томе треба да припремимо наше апарате за гашење пожара. Фискална дисциплина је од кључног значаја, као и дугорочне структуралне реформе које ће учинити јавне финансије одрживим. Уколико постигнемо фискалну стабилност, а јасно је да ћемо је постићи, преостали фактори – отвореност и иновативност – неће представљати препреку за приступ Црне Горе Европској унији. Зашто? Јер ти фактори већ сада не представљау препреке.

Па шта онда недостаје? Шта нас и даље спречава да постанемо пуноправни члан Европске уније? Будимо искрени. Просјечан тридесетогодишњак у Хамбургу (највећем граду бивше западне Њемачке) током свог живота доживио је сљедећа проширења Европске уније: ’81. године придружила се Грчка , ’86. Шпанија и Португал,’90. Источна Њемачка,’95. Аустрија, Финска и Шведска, а 2000. године још 12 других земаља. То је пуно промјена у животу једног човјека, а промјена се лако може сматрати пријетњом – нарочито када сиромашније земље Европске уније, плус оне које су неодговорно богате, врше озбиљан притисак на оне богатије земље које имају одговорну фискалну политику. Популарна економија убјеђује нашег тридесетогодишњег Њемца да ће он, уколико више људи жели комад пите, добити мањи дио. Због чега би се онда њему журило да прихвати нове државе? Уосталом, због чега би он то иначе урадио? Овај феномен назива се „умор од проширења“.

Оно што популарна економија не каже јесте да се та пита у суштини повећава са сваким проширењем, а тиме и развојни потенцијал Европе. Пошто се повећава и имовинско стање грађана Европе, овај аргумент не само да је тачан, већ је и убједљив. Јасно је да проширење није тако привлачно током периода економске кризе која је довела до смањења личних примања Европљана. Надајмо се, да ће изласком из глобалне кризе ови проблеми нестати, као и расипништво неких држава чланица.

Дакле, шта још недостаје да Црна Гора добије статус кандидата? Са наше стране, ништа генерално не недостаје, али недостаје велики број појединости. Структуралне реформе су у току, али друштвени системи су и даље осјетљиви и њихово понашање се не може у потпуности предвидјети. Уколико желите да на неки начин утичете на то понашање, треба слати мале и контролисане импулсе – у нашем случају, реформе. Онда посматрате како се ти импусли акумулирају, а затим коначно добијају сопствену снагу. Вријеме је сигурно кључни фактор. Такође, са захуктавањем промјена, потребан је константни надзор и исправке. То је приручник за остатак трке, како се њена завршна фаза приближава.

др Игор Лукшић