Говор предсједника Владе Црне Горе Мила Ђукановића на свечаној академији Господар Иван Црнојевић на Цетињу

МИЛО ЂУКАНОВИЋ, ПРЕДСЈЕДНИК ВЛАДЕ ЦРНЕ ГОРЕ
(Говор на Свечаној академији Господар Иван Црнојевић,
Цетиње, 12.11.2010. године)


Даме и господо,
Екселенције,
Уважени вјерски великодостојници,
Поштовани грађани Црне Горе,


Свака ријеч било којом свечарском пригодом изговорена на Цетињу намах брише границе између садашњости и прошлости. Чини се да ништа није тако чврсто везано са прошлошћу, чак и оном која се више не памти, ништа као историјски сјај наше пријестонице.

Сваки град има јединствену биографију. Сваки град свједочи о духу својих житеља непристрасно исцртавајући и властити портрет. Град Цетиње посебно. Живом меморијом, отргнутом од музејских излога, Цетиње, изнад свега, свједочи о задужбини његовог оснивача, великог господина књаза, Господара Ивана Црнојевића.

Упркос патини читавих пет вјекова и двије деценије, Цетиње носи знамење Ивановог аутентичног стратегијског скровишта – двора, утврде и државе у једном.

Варошица с нешто више од двије десетине кућа, са ковачницама и локандом; настала из нужде, из жудње за слободом, уз конак Црнојевића и Богородичину цркву, опстала је кроз вјекове као симбол свеколиког црногорског трајања. На том стијешњеном простору подловћенске Црне Горе, Господар Иван Црнојевић, започео је стварање новог државног језгра.

Како стоји у историјским записима, према завјету који је дао пред Богородичином иконом у њеном храму у Лорету, одмах по усељењу двора приступило се градњи Цетињског манастира.

И , “невидљива рука – казао би пјесник – у замјену за страдање, подарила је близину неба и камена у подловћенској стрмини, а народ Црне Горе повукла је у висину.”

Вјештом дипломатијом, преговорима, али и побунама и политичком тактиком примирја, као и династичким везама, а кад је требало и крварећи за хљеб и со народни и за приморске градове једнако, Иван Црнојевић је кроз борбу непрестану, са визијом самопоузданог државника, једном за довијек, ударио темеље држави имена Црна Гора.

Било је то доба упорне и неустрашиве одбране идентитета, државе, цркве и личне слободе. Вријеме болног престанка једне и зачетка нове државотворне и државноправне традиције, током тегобне друге половине XВ стољећа.

Њу најпотпуније изражавају неустрашиви дух Црнојевића, државотворство и културно прегнуће Иваново, а потом и Ђурђево.

“И оградих храм у мјесту које се зове Цетиње, у славу и хвалу Госпође и Мајке Божије, у име њеног Рождаства и направих при њему манастир за упокојење монаха и назвах га Митрополијом зетском…” – државничка појава Ивана Црнојевића увјерљиво разобличава тадашње стереотипе и предрасуде о балканским владарима.

У бурном времену, на размеђи Истока и Запада, хришћанства и ислама, католичанстава и православља, владарско устројство двора Црнојевића потврђује самобитност Црне Горе коју је Господар брижљиво темељио, учвршћујући како националну свијест, тако и спознају о политичкој и културној индивидуалности.

Држава Ивана Црнојевића је након османског периода постала образац у борби за опстанак – уређивањем племенског живота, дјеловањем Збора и улогом и утицајем Цетињске митрополије, институција које су током времена опстајале и изнова доприносиле јачању духа слободе и самобитности Црне Горе.

Да је државноправна и имовинска традиција Црнојевића у Црној Гори знаменита и дубока показује мноштво података који свједоче о повјерењу у праведност Господареву: ”Ми стојимо на земљу ђе не оставио Господар Иван Црнојевић као и свакога у то вријеме” – тако су у Хумцима бранили своја имовинска права 1638. године, у спору око земље са Цетињским манастиром.

Црногорска су племена своја власништва, па и она изгубљена у вријеме османске власти, дуго везивала за вријеме Ивана Црнојевића, тражећи да се поштују договори које је управо он са представницима свих области своје државе имао као Господар који је именовао и митрополите.

И имовина Цетињске митрополије, утврђена повељама, била је утолико сигурнија што је била под заштитом владара. Баш захваљујући томе, Цетињска митрополија је у условима османске превласти над Србијом 1459., укидањем Пећке патријаршије, постала независна црквена институција у држави Црнојевића.

Касније, почетком XВИИИ вијека, када је Цетињска митрополија постала политичко средиште Црне Горе, а њени митрополити из породице Петровић-Његош насљедни владари, сви су своје владарске прерогативе везали за посљедње Црнојевиће. Стога су Петар И и Петар ИИ Петровић Његош, као и књаз Данило и краљ Никола државну традицију Ивана Црнојевића користили као историјско право на територију Црне Горе, позивајући се у бројним прокламацијама на ”иванбеговину”. Управо, то је био основ за утемељење историјског права Црне Горе када су ширене њене границе – позивањем на територијална досезања Дукље, Зете у вријеме Балшића и Црне Горе у доба Црнојевића.

Ослањањем на оставштину и традицију ове династије, и Цетињска митрополија и Црна Гора, одржавају свијест о властитој држави.

Савремена Црна Гора је читав један посебан свјетоназор, артикулисан захваљујући биографијама личности попут Иванове, које је поуздано узносио дух западне цивилизације, а које су данас инспирација за наш идеал европског хуманизма.

Чак и народно сјећање збира вјеровања и симболе најразличитијег значења из времена Црнојевића до данас – кроз представу Ивановог звона, Иванове штампарије, господар Иванове жучи и радости, до у народу увријежене пјесме о жутој дуњи и наранџи у Ивана господара…

Црна Гора помно памти да су Црнојевићи политички и културно зрачили простором Западног Балкана, памти и колика је њихова заслуга за процват узвишене умјетности и дјелатности живописаца и печатника – штампара.

Прве пресе црногорског печатељства допремљене су из Венеције још у доба Иванове владавине 1488. На тим пресама је јеромонах Макарије, са седам ђакона печатника, започео штампање књига, првих на словенском југу – пет задивљујућих књига које Господар није жив дочекао.

Рукописне књиге и штампане инкунабуле, као и урезивање двоглавог орла раширених крила у капителе на улазу Богородичног храма на Ћипуру, оног орла који стоји и на застави Стефана Црнојевића и на печату у дародавној повељи Ивановој, као и сва заоставштина, рукотворине и живопис из доба Црнојевића – све то свједочи о Црнојевићима ктиторима и меценама.

Примјери узлета непоробљеног и незаробљеног црногорског духа, очигледни су примјери припадности Црне Горе Црнојевића цивилизацијском покрету непресушних духовних могућности – културном врелу Ренесансе.

Идеали и оставштина оваквих ”вјерних синова слободног отачаства – који су били спремни животе принијети на олтар слободе и увијек и другим народима у помоћ притећи” – Црнојевића, али и знаменитих црногорских династија Војислављевића, Балшића и Петровића, свједочанства су аутентичног црногорског трајања.

Од Ивановог печата до данас, Цетиње у том трајању стоји као поприште сваког великог црногорског искушења и огледало сваког црногорског историјског тријумфа.

Цетиње увијек видимо судбински неодвојиво и поистовјећено са државном, правном и политичком историјом Црне Горе. Као аутентични двор – утврду Црнојевића, као минијатурну метрополу европског стила у обновљеној краљевини Петровића, или у данашњем обличју аутентичног урбаног стјецишта модерне Црне Горе.

Са Цетиња смо кренули и на Цетиње се вратили да објавимо историјску побједу, обнову црногорске независности 21. маја 2006. године.

На Цетињу је топографија свих наших падова и успона, гдје се вреднује постигнуто и критички мјери и одсликава стварност наше нове европске Црне Горе.

И, заиста, позив на надухнуће најбољом црногорском традицијом и на понашање у духу највиших принципа политичке европске културе, са Цетиња се, с пуним правом, слуша као објава будућности. Овој генерацији Црногораца припало је да буде обновитељска. Тај задатак смо могли и можемо обавити зато што смо имали и имамо од кога учити – од славних предака, државотвораца са визијом, прегалаца попут Господара Ивана Црнојевића.

Црна Гора је данас своја на своме, пријатељски окренута сусједима, европским и свјетским државама. Створили смо услове да сами одлучујемо о својој судбини,спремно дочекујемо све изазове и, уздижући се изнад подјела, градимо отворено и демократско друштво по мјери савремене европске цивилизације.

Позив на истрајност и племенити дух заједништва, на дијалог и суживот, на струку и умијеће, предузимљивост и одговорност – једном ријечју на модерно европејство – нека нас вечерас обавеже: учинимо више и боље за добробит наше пријестонице, а тиме и свих наших људи, и наше Црне Горе.

У име Цетиња које нам је повјерено у насљеђе и које чувамо за насљеђе.

У славу Господара Ивана Црнојевића, оснивача Цетиња, који је данас коначно нашао спокој у завјетној цркви на Ћипуру, у име вјечне Црне Горе, њенога имена и слободе.