Говор министра културе Бранислава Мићуновића са отварања Министарства културе на Цетињу

Министарство културе више не станује у улици Вука Караџића у Подгорици, већ на Цетињу, у улици Његошевој. Црногорска пријестоница је најприроднија адреса Министарства културе.
Уважени Предсједниче Државе,

Уважени Предсједниче Скупштине,
Уважени Предсједниче Владе,
Поштоване колеге министри,
Поштовани предсједниче Пријестонице,
Ваше екселенције, господо амбасадори,
Ваше светости,
Драги пријатељи,
Даме и господо,

Овдје је нашем дому праг. Са њега крећемо и њему се враћамо; он нас испраћа и дочекује. Он је чувар наших блага, замајац нашег трајања, војсковођа свих наших битака. Чак и када чамимо у јаловишту историје, чак и када чемеримо због худе наше памети - чека нас! Он је упориште наших осјећања, заштитник снова и звјезданог лука до којег стреми сваки наш стих, он је рима наше историје, име наших праотаца и заклетва нашег достојанства – он је наш Идентитет!

Одњегован и одхрањен у каменим њедрима, надахнут снагом планинских вјетрова, окићен крвавим звијездама са кошуља и капа наших ратника и оплемењен светом слободом – наш Идентитет је - и наш бранич, и наша судбина, наше име и наша - Домовина!

Идентитет није знак, није назив и не показује се као лијепа, идилична слика, нити се изговара као њежна ријеч, он се не додворава, не нуди. Идентитет се ствара. Он је рађање које траје. А дужност културе је да обезбиједи то трајање.

Ако је култура једног народа немушта, ако не бије сваким дамаром његовог бића, ако не бљешти њено оружје – нема Идентитета! А без идентитета – нема нас.
Држава има границе – Култура нема! Напротив, Култура је повезница са свијетом. И, тек кад Култура, кроз широка врата Отранта, отплови ријекама наших вала до неких других језика, знакова и имена – не хајући за границе, океанима ће се чути наш глас. Глас нашег Идентитета. То је мјера поноса!
Корачајући ка Отранту, не гледајмо у стопе инфериорних, скучених и затворених у мале чауре сопствене самодовољности, у стопе оних којима је и корак био лет; не бројмо кораке, не оцјењујмо њихову тежину, не гледајмо ни пред собом у сопствене ноге - већ високо – у звијезде! Јер, само оно што је звјезданим прахом позлаћено – јесте, с правом и поносом, Идентитет овога народа!

Скупимо храброст и погледајмо лице сопствене домовине: чија су све имена и чија су дјела на њему исписана!
Ми немамо права на инфериорност.

Нашој младој, старој држави још треба себе саме! Јача једра и надахнућа снажна као планински вјетрови. И нема мјеста гламуру и бљештавим ватрометима – Диониз неће често свраћати на црногорске тргове, ни залазити у цетињске улице. Но ћемо још кошуља издријет’ под теретом који нам је пао на плећа и који ћемо носити док нам не попуцају чела под капама!
И носићемо га са поносом!

Баш као што су наши преци стрпљиво радили на уједињавању црногорских племена и на повезивању различитих цивилизацијских кругова који су се овдје преплијетали, чинећи окосницу нашег вишенационалног поноса;

- онако како су наши преци спајали адете и обичаје, свијет и вилајет, поштујући и бесу и задату ријеч;
- знајући да је „брат мио – ма које вјере био“ и знајући да је свеједно кад и како завршава живот – ако га честитост није испратила;
- вјерујући да је човјек све – ако је човјек, а ако није – залуд му молитва;
Баш као што су наши преци умјели разлучити добро од зла и баш онако како су они, на овом нашем прагу – љубећи га и заклињући му се – саздали наш државни идентитет и заслужили све своје звијезде на грудима и на капама!

Поносни смо на тај идентитет и част нам је чији смо потомци!
Но, велика је одговорност – културом снажити Идентитет, да би се својим дјелима уписали испод оних светих имена наше Домовине!
Држава нам је повјерила портфељ и због тог повјерења – вољни смо, одано и без остатка, служити нашој држави. Држави која има свијест да је - у ово одсудно доба - култура најјаче оружје и најсигурнија стража њеног Идентитета. Наше иницијативе – ма колико биле важне или реформаторске – без те свијести која је доказ зрелости државе - не би биле подржане и ми данас не би били на Цетињу.

А на Цетиње смо дошли и са црногорског сјевера и са захвалношћу људи из девет наших градова, које смо повезали културом и које смо - тиме - увјерили у озбиљност нашег рада, озбиљност државе и – коначно – у постојање заједничког идентитета. Дошли смо на Цетиње након усвајања кључних докумената којима се учвршћују темељи баштине и афирмише стваралаштво; након јубилеја Краљевине и Зетскога дома и након почасти које одајемо Светом Петру Цетињском, Књазу Данилу и Светом и племенитом господару Ивану Црнојевићу.
Дошли смо да радимо, јер немамо вишак времена.

Резултат нашег стрпљивог рада мора да буде Цетиње – раскошни центар умјетности - у којем ће бити уобичајене смјене изложби, представа, концерата...; Цетиње -раскошни споменик културе- у којем ћемо дочекујући госте из свијета спознавати и сопствено биће.

Доћи и радити на Цетињу истовремено је и терет одговорности и част. Али је и живјети на Цетињу, бити Цетињанин, исто то! А част обавезује.
Зато, овом, заиста посебном и свечаном приликом, са уважавањем позивамо Цетињане да са овог прага надограђујемо Град културе.
У ствари, позивам све грађане Црне Горе да нам помогну у науму да и културом вратимо Цетиње и Црну Гору Европи - и да Европу вратимо нама.
Ова врата ће бити вазда отворена.

Добродошле су све ваљане идеје, обродошле су и критике. Нек нам помогну да вјештије искористимо вријеме, брже уочимо вриједности, да се лакше одупремо изазовима лепршаве површности, варљиве популарности и слаткорјечивог самољубља.

Једновремено, са истим жаром, опомињемо: нека нас се кану лажни апологети и професионални критизери. Нек хљеба и славе траже међу онима који себи самима пјевају оде у јаловим собама таштине.

Цетиње није само пријестоница наше државе.
Цетиње је пријестоница нашег државног Идентитета.

Сматраћемо врхунцем свог ангажмана у Влади Црне Горе моменат када буде очигледно и јасно да смо изградили самопоштовање на објективним и мјерљивим категоријама, да смо ојачали сопствену државу јачајући њену културу и да смо задужили нараштаје - повезујући њихову будућност са славом и сјајем прошлости – златним нитима црногорског идентитета. Тада ћемо повјеровати и бити сигурни да је ово Министарство обавило дио своје часне дужности.

„Мало руках, малена и снага..“ је одбрана која не приличи овом времену и самосвјесности једног поносног народа и увјерени у то да ова држава одлично разумије садашњи тренутак, знамо да смо сви ми само пролазни дах, без предаха, у вјечности коју славимо и љубимо и зовемо – Црна Гора.

Цетиње је пријестоница наше слободе.
Кад нас овдје дочека Ловћенска вила, знамо да она не слави само умјетност, љепоту и сам живот, већ и ону искру слободе на каменом нашем прагу, која никад није згаснула.
И, ево – у земљи сликара – у граду слободе – уочи отварања Црногорског ликовног салона – на новој адреси Министарства културе - нек запјени шампањац и нек се цакле чаше подигнуте у част Цетиња и у славу умјетности!

ЖИВЈЕЛИ!