Излагање премијера Игора Лукшића на отварању XX међународног конгреса Европске академије за предузетничко управљање и економију

Фото галерија

Поштоване даме и господо,

Велико ми је задовољство што је управо Црна Гора и Црногорска академија наука и умјетности домаћин XX Међународног конгреса Европске академије за предузетничко управљање и економију и што имамо прилику да вас угостимо у Црној Гори - земљи која се у својим стратешким политикама ослања на предузетништво.

Тема ,,Нови међународни економски односи у свијетлу будућег економског опоравка” кореспондира са актуелним економским дешавањима која интригирају науку, политику и предузетнике и у којима свако и свог угла покушава да одговори на питање куда даље са свјетском економијом.

Сада је већ сасвим јасно да се у времену након периода који су окарактерисала специфична економска превирања у цијелом свијету – од финансијске кризе у САД-у, преко краха грчких јавних финансија, до кризе која је задесила еуро зону, али и најава могућности нове кризе чији је узрок криза државе, а самим тиме и фискална криза – морамо посветити питању нових економских односа који би требало да осигурају економски опоравак, као и бити свјесни чињенице да ће се дефинисати и нова улога државе у економији.

Глобална економска криза је показала значај новог мултиполарног, глобалног финансијског поретка. Захваљујући снажном успону многих земаља у развоју, прерасподјели економске моћи, коју је глобална криза само убрзала, историја је ушла у нову еру стварањем новог глобалног система који се брзо шири, а који у први план истиче питања као што су криза хране и енергије. Храбри чињеница да брзорастуће земље у развоју (Кина, Индија, јужна Кореја, Бразил, Русија) интензивним кориштењем предности глобализације, имају снажан интерес у обезбјеђивању услова да транзиција ка мулитполарном систему буде праћена финансијском стабилношћу или олакшавањем међународне трговине, међународних токова капитала и инвестиција.

Неспорна је чињеница да тржиште 21. вијека не познаје границе и да, стога, ни Црна Гора не може остати по страни, без улагања напора да пронађе најефикаснији одговор на промјене које се дешавају на глобалној економској сцени.

И док различите економске школе покушавају да препознају „кривце“ и дају „рецепт“ за дугорочни оправак економије, доносиоци одлука и креатори бизнис амбијента, монетарне власти и привредници се суочавају са изазовима свакодневног живота.

Чињеница је да мале државе, каква је Црна Гора, не могу промијенити глобалне токове, али се у новим околностима морају прилагодити ситуацији, како би њихове економије постале отпорније, конкуретније и виталније.

Европи, али и свијету, потребне су корјените промјене које ће омогућити суочавање са актуелним изазовима и дугорочне резултате. Самим тим, јасно је, да су ове промјене потребне и Црној Гори.

Дозволите ми да примијетим да смо најважнији задатак - отворено суочавање са економским изазовима и признавање реалности – успјешно обавили. Свјесни смо ситуације у којој се налазимо и јасни у свом одређењу да створимо услове за раст реалног сектора, да обезбиједимо одговарајућу радну снагу, стабилан енергетски сектор, атрактивно окружење и квалитетну инфраструктуру.

Чињеница да смо мала и отворена економија, због чега смо подложни утицају промјена које се дешавају на глобалном економском тржишту, довела је до тога да је глобална криза у једном тренутку нарушила позитиван економски напредак Црне Горе.

Ипак, храбре најновији показатељи, односно чињеница да кретање бруто домаћег производа током 2010. године указује да је, примјеном антикризног пакета мјера Владе Црне Горе, слабио утицај економске и финансијске кризе и заустављен тренд пада црногорске економије.

Од трећег квартала 2010. године практично почиње опоравак привредне активности заснован на повољним резултатима туристичке сезоне и опоравку у сектору индустријске производње. Остварен је и раст пољопривредне производње, а евидентан је раст промета у малопродаји, као и раст услуга у области грађевинарства.

Дакле, наша економија се од трећег квартала налази у зони реалног раста. У таквим условима, на основу још увијек непотпуних података, процјењује се да је у 2010. години остварен реални раст БДП- а од 1,1%, што је изнад пројектованог раста (0,5 %), док је, према прелиминарној процјени Министарства финансија, црногорска економија у првој половини 2011. године реално расла по стопи од 2,1%, што је на трагу званичне пројекције о реалном расту БДП-а у 2011. години од 2,5%.

И поред снажних потреса којима нијесу одољеле ни знатно јаче економије, криза је потврдила да су основне смјернице економске политике Црне Горе усмјерене на даљу стабилизацију јавних финансија, унапређење пословног амбијента и струкурне реформе, са циљем успостављања дугорочно стабилне, динамичне и конкурентне економије и унапређења квалитета живота свих грађана Црне Горе, добро постављене.

У контексту стабилизације јавних финансија, планирамо да у наредне двије, три године елиминишемо буџетски дефицит, а јавни дуг спустимо испод 40 посто у циљу раста кредитног рејтинга.

Наша је амбиција да радећи на унапређењу стања у областима извршавања уговора, добијања грађевинских дозвола, започињања бизниса, плаћања пореза и регистрације непокретности, даље унапређујемо пословно окружење за предузетнике и инвеститоре у Црној Гори. У извјештају о Лакоћи пословања Свјетске банке из 2010. године Црна Гора заузима 66 мјесто, а предузетим мјерама и реформама у наведеним областима надам се да ћемо поправити позицију.

Краткорочне мјере у условима глобалних криза, као што је била криза 2010. године, су неизбјежне. Ипак, сматрам да се питање економског опоравка и снажења економије како би спремније дочекала евентуални нови удар, мора темељити на сложенијим, временски захтјевнијим и одрживијим мјерама структурних реформи.

Стога сам увјерен да ће се даљи опоравак црногорске економије у значајној мјери ослањати на резултате остварене кроз имплементацију мјера дефинисаних у оквиру програма структурних реформи у областима здравства, просвјете, науке, рада, социјалне заштите и пензијског система. Дефинисане мјере треба да осигурају рационалније и ефикасније функционисање ових сектора, уз истовремено унапређење квалитета услуга, али и флексибилње функционисање тржиште рада. Такође, циљ ових мјера је да се одговори на дугорочне демографске изазове.

Мислим да нас је економска криза усмјерила на још неке, до сада слабије препознате механизме функционисања у Црној Гори. Један од њих је, свакако, ЈПП за које сматрам да може, уколико се испланира и уколико се њиме управља на одговарајући начин, осигурати да се са што мање јавних извора финансирања обезбиједи што квалитетинији ниво јавних услуга.

Вјерујем да даљи економски развој зависи и од реализације низа пројеката у области енергетике, туризма, саобраћаја који треба да обезбиједе дугорочан раст, а на којима интензивно радимо, као и од реализације развојних програма намјењених развоју малих и средњих предузећа, привлачењу новог капитала и стварању услова за реализацију нових инвестиција.

Дозволите ми да примијетим да нас тешкоће свакодневног функционисања у условима у којима се економски систем који смо до сада познавали и живјели ломи никако не смију удаљити од дугорочног промишљања и учења која успостављају основну линију даљег правца дјеловања.

Мени лично, као економисти, блиско је становиште аустријске школе која се традиционално оријентише на дугорочне теме – предузетништво, штедњу и инвестиције и вјеровање да ће опоравак економије зависити од способности доношења правих одлука уз њихову брзу и ефектну имплементацију, разумијевање улоге знања и динамику економског система.

Иако одбацивање неких значајних класичних и неокласичних теорија од стране ове школе, увођење теорије засноване на статистичким подацима, виђење значаја математичког и економског моделовања и питање пожељности интервенисања Владе на тржишту, изазивају опречна мишљења, један сам од оних који чврсто вјерује у основну поставке ове економске школе, а то је да се морамо окренути предузетнику, као покретачкој снази економског раста, ма колико сложени услови владали на економској сцени.

Економска криза нас није натјерала да промијенимо наше разумијевање економског тржишта. Спреман сам да устврдим да је, штавише, само нагласила и доказала значај слободе у економском пословању, која чини основни инструмент економског просперитета, указујући истовремено на потребу снажнијег увезивања и заједничког дјеловања свих чинилаца.

Поред тога што смо постали сасвим свјесни чињенице да ћемо у тражењу одговора на кризу морати да правимо тешке и непопуларне резове како би омогућили стварање нових и здравих основа за даље снажење економије, добили смо још једну потврду да дјеловање само једног актера, ма колико он успјешан био, није довољно. У процес опоравка и стварање система који подразумијева, прије свега, тржишно оријентисану, конкурентну привреду која ће обезбиједити стабилност јавних финансија морају се подједнако укључити и јавни и приватни сектор, и централна и локална власт, и послодавци и запослени. Сви ми морамо одиграти позитивну улогу како би у овом сложеном процесу пронашли праву мјеру успјеха, одрживости, али и социјалне одговорности и солидарности.

Економија сваке од нација има одређене специфичности и предности, али ниједна од њих није привилегована на начин да има јасне прекограничне конкурентне предности над другима. Ово је лекција коју смо научили и чије посљедице не смијемо заборавити ни у једном тренутку, без обзира на то колико се наша економија брзо и успјешно развијала.

У условима глобализације, „отварања“ и неизбјежно потребне сарадње, наша је обавеза да снажимо економију, у чијем ће средишту бити предузетник, на начин који ће осигурати просперитет друштва и побољшање квалитета свакодневног живота грађана на интерном плану, истовремено уграђујући у економски систем механизме који ће осигурати брзо прилагођавање промјенама на глобалној сцени, како би наше економије у ситуацијама будућих економских криза биле мање подложне потресима и спремније за бржи опоравак.