Блог: Црни дуг

  

Наравно, дуг само по себи није неопходно лоша ствар. Када је доходак низак, потрошња се мора одржавати на високом нивоу, како би се помогло оним групама становништва које су највише у стању потребе и како би се додатно подстакла привредна активност – то значи да је дуг већи у апсолутном износу. Коначно, неко мора платити цијену; политичари и економисти се морају држати наде да ће тренутак истине доћи тек када се привреда опорави, када ће некако моћи да управљају читавим процесом и избјегну најтеже посљедице. Тренутно, чини се да се дужничка криза у Европи шири попут куге – прво прати поморце и трговце из Средоземља. Европи су сада потребни сарадња и дисциплина како би укротила напаст и спријечила ширење заразе на виталне органе привреде овог континента. То ће значити и посвећивање веће пажње мачкама као дугорочне превентиве – структурним реформама и унапређењу пословног амбијента уз финансијску и фискалну стабилност да би се повратила конкурентност. 

  

Критичари економске политике често не узимају у обзир да је раст дуга у вријеме кризе практично неизбјежан. Учесници економске размјене мрзе флуктуације; ужурбано прилагођавање новим околностима је увијек болно и скупо. Када се структура привреде мијења преко ноћи, влада мора помоћи својим кредибилитетом и својим (ограниченим) овлашћењем да организује. 

Мала земља, попут Црне Горе, у великој мјери се ослања на кретања глобалне привреде. Упркос огромном потенцијалу за раст, флуктуације националног дохотка су непредвидљиве, али влада мора спријечити да се животни стандард наших грађана мијења заједно са овим подацима. Стога не можемо и не смијемо смањити потрошњу сразмјерно паду дохотка и зато у неким областима морамо проширити потрошњу, чак и ако се морамо ослонити на наш кредибилитет и чврсту вјеру да ће до опоравка ипак доћи. У периоду снажног раста, од 2006. до 2008. године, видјели смо да се оптерећење дугом може лако смањити током добрих времена. Сада су времена лоша, али наша дисциплина ће спријечити да дуг измакне контроли. Према прорачунима Министарства финансија, ове године достижемо највиши удио кризом узрокованог дуга у укупном јавном дугу Црне Горе, од 45%, а чак и ове године тај удио није ни близу удјела у већини европских земаља (мало поређење: у Њемачкој и Великој Британији тај удио износи преко 70%, у САД је близу 100%, у Грчкој је преко 130%). Да смо у Европској унији, фискална политика Црне Горе би лако могла послужити као модел. Од следеће године, процјењујемо да ће се ниво дуга постепено смањивати и до 2015. године достићи ниво који је имао прије кризе. Садашњи подаци указују да куга задужености неће доћи до црногорске обале. До тада, морамо знати да је алтернатива већем дефициту од уобичајеног и прихватању већег нивоа дуга на одређени временски рок примјена драстичних смањења потрошње и раст пореза, који би побољшали фискалне резултате, али и озбиљно озлиједити само ткиво друштва. Да ли би они који предлажу хитно смањење дефицита примијенили такве мјере строгоће без преседана? Чисто сумњам. 

Важна је лекција коју смо научили кроз историју, да се Црна смрт не побјеђује првенствено снагом модерних антибиотика: преломна тачка у борби догодила се много прије револуције у медицине. Неки историчари тврде да је куга заустављена редом. Пријетња коју је куга поставила пред друштво је полако, али неповратно, довела до револуције у приступу управљању. Испоставило се да се епидемија, чак и ако се не зна њен узрок, једино може зауставити бољом организацијом, бољим институцијама и мјерама за унапређење јавне чистоће. До зараза би опет дошло с времена на вријеме, али Европа у цјелини је постала сигурније мјесто за живот.

 

Тренутна зараза дугом ће сигурно ући у уџбенике из историје и постати лоша успомена и добра лекција. Економисти ће знати гдје је свијет погријешио и шта се показало као безбједан излаз. Аутори уџбеника из економије дуговаће оним земљама чија се фискална политика у рецесији може цитирати као примјер добре праксе. Надам се да ће Црна Гора бити обухваћена једним од тих поглавља.