Обраћање министра здравља проф. др Миодрага Радуновића током презентације истраживања о негативним искуствима у дјетињству и повредама

Поштоване даме и господо, колегинице и колеге, представници медија
„Негативна искуства у дјетињству и повреде“
Личност сваког човјека се изграђује у дјетињству и злостављање и занемаривање дјеце као начин трауматизације озбиљно угрожава нормалан развој појединца. Иако нека дјеца успијевају, упркос негативним односно тешким искуствима у дјетињству одрасти у здраве и прилагођене личности, бројна истраживања показују да породично насиље има разарајуће посљедице на тјелесни, ментални и социјални развој дјетета и повезано је са отежаним психолошким функционисањем, проблемима у понашању, депресијом и слабијом социјалном компетентношћу.
Свако дијете има право на здравље и живот без насиља. Повреде у дјетињству су глобални и растући јавно-здравствени проблем, главни узрок смрти дјеце широм свијета и милиони дјеце сваке године су и жртве и свједоци физичког, сексуалног и емоционалног насиља. Злостављање дјеце је проблем са озбиљним утицајем не само на физичко и ментално здравље жртве, већ и благостање и развој током дјететовог живота и самим тим на друштво у цјелини.
Према подацима СЗО десетине хиљада смртних случајева се приписују убиствима међу дјецом млађом од 15 година старости. Међутим, број смрти дјеце због насиља и других злостављања може бити у великој мјери подцијењен, а смртни случајеви представљају тек мали дио проблема злостављања дјеце. Сваке године милиони дјеце су жртве злостављања и занемаривања које нијесу фаталне.
Шта је злостављање дјетета?
Злостављања дјетета односи се на физичко и емоционално злостављање, сексуално злостављање, занемаривање и запуштеност дјеце, као и комерцијално и друго искоришћавање дјеце. Злостављање дјеце је сложено питање. Динамика и фактори који га покрећу, као и учинковите стратегије превенције, значајно се разликују према узрасту жртава, окружења у којима се злостављање догађа и односа између жртве и починитеља. Насиље над дјецом од стране одраслих особа у породици један је од најмање видљивих облика злостављања дјетета, јер се већи дио одвија у приватности породичног живота и ово је широко распрострањено у свим друштвима. Злостављања дјеце од стране родитеља и старатеља доводи до одређених потешкоћа при дизајнирању стратегије за превенцију и заштиту жртава, будући да су починитељи злостављања у исто вријеме и они који његују и одгајају дијете.
Злостављање дјеце је међународно признато као озбиљан проблем јавног здравља, људских права, правни и социјални проблем. Злостављање може довести до смрти, иако углавном није фатално и може се манифестовати као физичке повреде и/или може афектирати благостање дјетета, што све може резултирати дугорочним посљедицама на дијетов неуролошки, когнитивни и емоционални развој и цјелокупно здравље.
Повреде и насиље спадају у водеће узроке смрти и инвалидитета у свим земљама свијета и у значајном су порасту у ниско и средње развијеним земљама, углавном као посљедица епидемиолошких, демографских и социоекономских промјена које су обиљежиле развој ових земаља у посљедњих неколико деценија. Међутим, то су управо околности због којих су подаци виталне статистике и рутински здравствено-статистички подаци о повредама и насиљу непотпуни или у најбољем случају фрагментирани.
Током протеклих неколико деценија више пажње је посвећено проблему повреда и дошло се до бољег разумијевања њихове природе и опсега. За сваки облик повреда дјеце постоје доказани начини смањења како вјероватноће да се повреда догоди тако и озбиљности повреде, али свијест о проблему и његовој превентабилности, као и политичка опредијељеност за дјеловање како би се спријечило повријеђивање дјеце, и даље је неприхватљиво ниска.
Проблем насиља често се везује уз сигурносни и правосудни систем. Тек у новије вријеме, са прогресивним развојем и ангажманом стручњака који раде у јавном здравству, дошло се до признања да много шири приступ мора бити предузет у борби против насиља. Мултидисциплинарни приступ треба да осигура не само учинковито реаговање интегрисаном стратегијом на насиље, већ што је важније, досљедну и на доказима темељену стратегију за превенцију насиља. Ова широка стручност је још важнија када је у питању насиље над дјецом унутар куће и породице. Док не постоји дилема о потреби помоћи жртвама и гаранцији њихове сигурности, приоритет увијек треба дати превентивним мјерама.
Студије о насиљу над дјецом су показале много примјера и негативних искустава и као такве презентиране владама показале су дефинитивно коју важност имају превентивне стратегија које комбинују стручност многих професионалаца и које су чврсто утемељене у поуздано прикупљање података.
Иако би улога породице требала да буде заштитна у процесу раста и развоја дјетета, приватност и аутономија породице често скривају мрачне тајне које угрожавају основне потребе и права дјетета. Насиље у породици се често дешава под маском дисциплиновања дјеце. Без обзира на облик, насиље има пресудан утицај на психички развој дјетета, посебно када то долази од стране њему важних и блиских одраслих особа. Родитељи често ни сами немају знања или вјештина којима би надомјестили такве облике дисциплиновања.
Из резултата истраживања у бројним земљама можемо закључити да су неки видови насиља опште прихваћени облици понашања и сматрају се социјално прихватљивим што указује да културолошки и социјални фактори, као и устаљена традиционална обиљежја значајно утичу на однос, разумијевање и прихватање насиља у друштву. И овај традиционални „вео приватности“ између породичне и јавне сфере блокирао је развој политика и правних инструмената за спрјечавање злостављања у породици и пружање заштите оним који су погођени злостављањем. Непостојање тачних и свеобухватних података је један од јасних показатеља присутности тог вела, ометајући развој и евалуацију успјешне стратегије за рјешавање овог озбиљног проблема. Упркос међународним стандардима права дјетета и људских права, неки национални законски оквири остају и даље недовољни када је ријеч о успостављању јасне забране насиља у породици.
СЗО константно скреће свијету пажњу на пресудну важност превентивних политика, које укључују сектор јавног здравства и хитну потребу побољшања прикупљања података. Међународно друштво за превенцију злостављања и занемаривања дјеце (Тхе Интернатионал Социетy фор Превентион оф Цхилд Абусе анд Неглецт (ИСПЦАН) обједињује јединствену мултидисциплинарну глобалну коалицију стручњака која у посљедње двије деценије води развој великог броја стратегија за ревидирање приступа заустављању насиља над дјецом. У посљедње вријеме сарађивало се са бројним партнерима како би се развили инструменти за побољшање прикупљања података о насиљу над дјецом у породици и на другим мјестима.
Напори превенирања злостављања дјеце треба да укључе активности чији је циљ подизање свијести доносиоца одлука и јавности о потреби улагања у превентивне програме утемељене на доказима. Јавне кампање требају се усредоточити на усвајање ненасилних друштвених и културних норми, поготово оних које се односе на родитељство.
Компрехесивне стратегије за превенцију злостављања дјеце укључују интервенције на свим нивоима еколошког модела адресиране на низ фактора ризика – од културних норми које воде до злостављања дјеце до нежељених трудноћа. Подршка за породице путем кућних посјета и програма обуке за родитеље су превентивне стратегије са највише доказа о учинковитости. Због тога су компрехесивне стратегије добра полазна тачка за превенцију злостављања дјеце.