Министар Радуновић говорио поводом јубилеја 140 година Болнице "Данило И" на Цетињу

Поштовани Предсједниче Вујановић,
уважени градоначелниче Богдановић,
поштовани директоре Газиовода,
даме и господо ,

Представља ми велико задовољство и част да заједно с вама, сублимирајући вријеме, прославим 140 година развоја и успона прве црногорске болнице- Опше болнице Данило Први на Цетињу, која је имала и има непроцјењиву улогу у здравственом систему Црне Горе.
Сјеме рађања здравствене службе у Црној Гори заметнуто је управо овдје у Пријестоници. Генерације здравствених радника градиле су здравствену службу на Цетињу и своје знање, умијеће и хуманост, коју носи наша професија, несебично преносили становницима из ових крајева, али и шире. Дуга и богата традиција Данилове болнице намеће и националну и моралну обавезу, да на овај начин, још једном евоцирамо развојне путеве ове познате и признате здравствене установе, од давне 1873. године до данас.

Љекари болнице Данило Први за протеклих 140 година дали су изузетно велики допринос у развоју медицинске струке и науке у Црној Гори. Прве дворске љекаре довео је на Цетиње 1858. године књаз Данило, чиме је и практично почела примјена научне медицине на Цетињу и у Црној Гори. Круна залагања и прегалаштва тадашњих здравствених посленика је изградња болнице “Данило Први” на Цетињу, коју је подигао књаз Никола. Болница се развијала на модерним научним основама и наредних деценија била је окосница развоја здравствене службе и здравствене културе у држави.

И тада, као и данас и свих протеклих 140 година, поред стручности и изузетног професионализма у раду, на сваком кораку осјећала се љубазност, брижност и хуманост љекара и медицинског особља. Болница је пружала уточиште и помоћ сваком коме је била потребна. Тако су се двери Данилове болнице широм отвориле и 1875. године за пријем рањених и болесних из Херцеговине, када је књаз Никола као испомоћ дворском љекару позвао хрватског доктора др Валерија Томића, који је био први љекар и управник цетињске болнице. Од почетка1876. до 1878. године болницу је водила Мисија Руског Црвеног крста, чиме су отвориле нове странице развоја. 1880. године на чело болнице долази др Милан Јовановић-Батута, млад и високо образован љекар, који поставља камен темељац даљег развоја установе И санитетске службе, не само на Цетињу, него и у цијелој земљи. У малу болницу која је тада имала свега 30 постеља и малу државу Црну Гору, др Батута, пун ентузијазма, знања и хтјења, донио је и примијенио медицинску науку и праксу. Његов насљедник др Петар Миљанић, који је од 1884. године до 1897. године, био је управник болнице и начелник Санитета, словио је за једнако доброг хирурга и окулисту, научника и практичара. По постигнутим резултатима и достигнућима Данилова болница била је већ тада била позната и ван граница земље.

Прегаоци и надасве изузетни љекари и професионалци др Батута и др Миљанић поставили су добре темеље и одредили путеве развоја болнице Данило Први, које су касније наставили др Божидар Перазић, бечки дипломац и др Станко Матановић из Подбуковице крај Цетиња, дипломац из Хајделберга.
Почетком 20. вијека долази до експанизије развоја болнице Данило Први. Реконструише се централни објекат, почиње изградња Дјечије болнице, а 1913. године набавља се први рентгенски апарат. Исте године познати њемачки хирург др Фридрих Брининг почиње да изводи операције у цетињској болници.
У међуратном периоду дошло је до стагнације, а нови темељи болнице постављени су крајем 1940. године, када је одлучено да ова здравствена установа, једна од три тог нивоа у Зетској бановини, буде болнички центар Црне Горе.

Раздобље Другог свјетског рата представљало је наставак развојне стагнације из претходног периода, али без негативних резултата у професионалном, хуманом и етичком сегменту њеног функционисања. У историји ове болнице, у то доба, остаће као бакља да свијетли име младог апсолвента медицине-народног хероја Станка Мартиновића, који је био зачетник организације помоћи санитетским материјалом за потребе партизанског санитета. Уз њега, у овом периоду континуитет у раду болнице одржали су др Нико Мартиновић, управник и шеф хируршког одјељења, интерниста И педијатар др Владимир Герасимовић, затим др Драго Петровић, др Јован Клисић, др Јован Кујичић, др Ђорђе Вулетић, др Гордана Павловић, др Божидар Јоветић, др Вукота Чукић, др Вукота Дедовић И многи други. Повемено операције у болници изводио је и проф. др Нико Миљанић, син доктора Петра Миљањића-утемељивача научне медицине у Црној Гори.
Одмах по ослобођењу, крајем 1944. године болница Данило Први наставља редован рад на интерном, хируршком и заразном одјељењу. Хируршко одјељење и управљање болницом преузима др Ђорђе Радуловић. Поред постојећих отворила су се и нова одјељења: ОРЛ, Гинеколошкпо-акушерско, Очно одјељење, Рентген кабинет. И овом приликом се треба сјетити: др Нилоке Златарова, др Бранка Зоговића, др Рајка Ђуришића, др Димитрија Вујовића, др Душана Деклева, др Даре Мијушковић, др Срећка Томљеновића, др Радоша Вилотијевића, др Уроша Илића, др Богдана Бањанина, др Небојше Рајчевића, др Мирослава Поповића и других.

Захваљујући добро осмишљеној кадроској политици И организационим способностима др Николе Златарова, који је постављен за управника 1953. године, цетињска болница је у то доба предњачила и по броју одјељења и љекара специјалиста, а ускоро су капацитети проширени отварањем дјечијег одјељења и Републичког центра за недоношчад. Од 1961. године болница, са здрановама установама Цетиње И Будва, функционише у склопу Медицинског центра, а почетком 1964. године, први пут од оснивања, сели се у нову зграду. Цетињска болница постала је окосница функционисања Медицинског центра, са организацијом служби по вертикали, од амбуланти, Дома народног здравља и Диспанзера до припадајућег болничког одјељења, уз учешће болничких љекара на свим нивоима. Болничка одјељења су већ тада успјешно водили др Рајко Ђуришић-гинеколошко-акушерско, др Фрањо Амброшић-хируршко, др Александар Гледовић-Интерно, др Димитрије Вујовић-ОРЛ И др Милош Рокнић-дјечије одјељење. Они су представљали прву генерацију младих специјалиста едукованих претежно у Даниловој болници. Са њима је крајем педесетих година почео процес школовања специјалистичког кадра. У том период значајно се унапређује здравствена заштита жена. Уз др Рајка Ђуришића, на гинеколошко-акушерском одјељењу радио је доајен црногорске гинекологије прим. Др Василије-Васо Кусовац, који је био први шеф Диспанзера за жене у оквиру болнице.
Ни послије стогодишњег јубилеја, који је био 1973. године, искушења за болницу нијесу престајала. Катастрофални земљотрес 1979. године оставио је посљедице, па се посао обављао у неусловној згради до 1985. године, када су се одјељења преселила у модерно реконструисани објекат, са дограђеним спратом за ушно одјељење. Први пут у својој дугој историји, болница добија операциони блок са двије операционе сале, интензивном његом и другим пратећим просторијама.

Укидање здравствених центара, 1991. године донијело је нови изазов за цетињску болницу. Ипак, у планском развоју здравствене службе у Црној Гори болница Данило Први је нашла своје мјесто. Отварањем КЦЦГ и Медицинског факултета створиле су се нове развојне перспективе ове здравствене установе. Тако је основана Клиника за очне болести “Краљица Јелена” и Гастроентеролошки кабинет и Институт за ОРЛ и ласерску хирургију.
Данас, након 140 година преданог рада плејаде несебичних, стручних и посвећених професионалаца, који су заслужни за углед и реноме који ова здравствена установа има и ван наших граница, болница Данило Први заузима значајно мјесто у здравственом систему Црне Горе. Несумњиво је да ће цетињски прегаоци и чувари здравља становника Пријестонице, наставити да корачају својим утабаним путем и у будућности, његујући традицију и велико име болнице Данило Први. Желим вам пуно успјеха на том путу И срдачно честитам овај значајан јубилеј.

Хвала